Ispovest jednog srpskog ateiste: Zašto će mi Franja zauvek biti u srcu, a Porfirije više nikad

Iskreno, oba događaja su me potresla. Franjo je za mene od samog početka bio neka vrsta saborca. Njegov odnos prema sirotinji, izbeglicama, odbačenima i skrajnutima takav je da mi ne treba mnogo mašte da ga zamislim kako punog grla peva „Bella Ciao“ i juriša na fašiste svih boja. Ima i onaj legendarni džingl za emisiju „Dole na uglu“ Žikice Simića o „skitnicama, odmetnicima, desperadosima“. Franjo je iz te priče.

Dok po Mediteranu i Rio Grandeu plutaju tela stotina hiljada izbeglica, a po Briselu, Vašingtonu i ostalim londonima na vlast dolaze sve grđi od grđeg rasiste i desničarskog populiste, šta je uradio Franjo? Franjo je stao u odbranu baš tih izbeglica i poručio svetu da će ovu generaciju istorija pamtiti upravo po odnosu prema ovim nevoljnicima.

Ne radi se kod njega samo o tome da je simpatičan i šarmantan (a jeste!), o tome da živi u nekoj pomoćnoj zgradi u Vatikanu, a ne palati (a živeo je!), niti da je išao da plati svoj račn za hotel kad je izabran za papu (a platio je!), pa čak ni o njegovom izboru najboljih filmova (potražite ga, super je!).

Radi se o bazičnoj ljudskosti.

Čovek je došao na čelo jedne od najvećih verskih organizacija sveta, ako ne i najveću, i odmah svukao sa sebe sve nakinđurene haljine i cipelice, ali i čitave slojeve mržnje koje je nosio njegov prethodnik Racinger. Izašao je iz crnog Racingerovog mercedesa, seo u svog malog fijata i planeti poručio: Hej, a kako bi bilo da se svi malo više ugledamo na Isusa?

Šta je potrebno da bi neko uradio tako nešto? Pa, mislim da je potreban par nečega što možda baš i nije bogougodno da se sad ovde napiše, ali kapirate na šta ciljam.

Moguće je da postoje neki dublji religijski koreni svega toga. Nisam teolog, ne mogu da analiziram uticaj činjenice da je bio prvi isusovac na tom položaju, da nije bez razloga izabrao duhovno ime Franjo, da je sve ovo vreme zapravo bio monah na tronu jedne moćne imperije.

Da se razumemo, imao je i Franjo putra na glavi. Pravio je kompromise i levo i desno, usput se i poprilično nalupetao oko prava žena, LGBTIQ populacije i ostalih „pogrešnih“ rodova i seksualnosti, a nije baš briljirao ni u istrazi pedofilskih zločina njegove crkve. Ali, da iskoristim jedan njegov davni citat baš o gejevima: Ko sam ja da sudim? Koliko nas bi uradilo više od njega na tom istom mestu u tom istom trenutku? Ja bih prvi verovatno prvog dana dao otkaz, kao onaj Racinger.

A Porfirije?

Sećam ga se kao gosta emisija „Duhovnici“ pokojnog Velje Pavlovića na pokojnom Studiju B. Sede Velja i on i ćakulaju o ljudskosti, dobroti, rokenrolu, književnosti. Bilo je to istinski dobro. U crkvi čiji su najpoznatiji članovi postali Cane, Rastko Lupulović i Jovan Ćulibrk, on je još tad postao „rokenrol patrijarh“. Sa tim statusom otišao je u Zagreb, gde je kao vladika postao neka vrsta purgerske pop-ikone, friendly Srbina, pritom popa, koji ima šta da kaže o Azri. „Zagreb i ja se volimo javno!“, cvrkutao je tad vladika Porfirije.

A danas? Nigde Azre, nigde cvrkuta, nigde simpatičnog, dobroćudnog Lale sa svojim štreberskim monolozima i rukom pruženom 21. veku. Pred nama se odjednom ukazao neki mračnjak iz 13. veka, za kojeg je zapad praktično preko noći postao leglo demona; Srbiji je mesto u međeđem zagrljaju „ruskog sveta“; studentska pobuna protiv korupcije i Vučićeve kriminalne vlasti nije ništa drugo nego „obojena revolucija“…

I sve to pred čovekom koji bez milosti već pune tri godine u prah i pepeo pretvara jedan "bratski" pravoslavni narod, Ukrajince.

„Porfirije, trepni ako su te oteli!“, rekao bih da sam ovaj moskovski crni igrokaz gledao u vreme „Duhovnika“. Jer, ono u Moskvi nije bio patrijarh: Bio je to jedan snuždeni, poniženi, mračni agent.

Agent ideje koja Srbiji radi o glavi, narode.

Kakav tužan kraj!

Ali, znate šta? Ovaj ateista ima neki osećaj da nas odozgo negde gleda i Franjo i poručuje nam: Dobro će pobediti na kraju, imajte malo vere!