Ne, niste uradili sve što treba i daleko od toga da su donete najbolje moguće mere i da sve funkcioniše kao sat. Najbolji dokaz za tu tvrdnju je broj obolelih lekara i zdravstvenih radnika i ovo predstavlja najveći problem u akutnoj borbi za zdravlje građana.

Skoro da ne postoji klinika, bolnica ili dom zdravlja gde nema obolelih lekara i osoblja.

Ne govorimo ovde o uobičajenom riziku po zaposlene u zdravstvu jer su na prvoj liniji fronta, to se oboljevanje u određenom procentu može i očekivati. Ovde govorimo da je u mnogim centrima zaraze upravo medicinsko osoblje bilo direktno uključeno u lanac zaraze. Otuda i toliki procenat zaraženih medicinara među registrovanim slučajevima COVID-19. I sami znate, bolje nego mi, koliko je medicinara u izolaciji ili na lečenju. To je upravo danak sistemskoj dezorganizaciji i neozbiljnosti sa kojim se pristupilo ovom globalnom problemu.

Tačno, veliki je broj nepoznanica, virus je nov, izolovan tek početkom januara, ali baš zato je bila nužna ozbiljnost i predostrožnost a ne podrugljivost i ignorancija. Upravo to sada stiže na naplatu. Imali smo nedelju i više dana prednosti u odnosu na okolne zemlje, kao i njihova iskustva iz kojih smo mogli da učimo, ali ne, virus vam je bio smešan i virtuelan.

Primeri loše prakse:

– Zaštitna oprema nije bila obezbeđena niti je zahtevana njena striktna upotreba u danima kada se tek očekivalo da se virus pojavi i u našoj zemlji. Zdravstveni radnici su prepušteni sami sebi i po sopstvenom snalaženju. Tokom pandemije svi su potencijalne kliconoše, a jedno porodilište u Beogradu je ostalo bez nekoliko desetina lekara i osoblja jer im je, pazite sad, direktor naredio da ne nose zaštitne maske. Takođe, pored nekolicine klinika u Beogradu, veliki problemi sa obolelim medicinarima su i u Nišu, Čačku, Leskovcu, Novom Sadu…

– Selekcija pacijenata nije urađena na vreme pa se dešavalo da u istoj sali budu tretirani pacijenti sa potvđenim virusom odmah pre onih koji su negativni na prisustvo virusa. I to je samo za one kod kojih znamo da su pozitivni, a gde su tu oni suspektni a netestirani pacijenati?

– Testiranje predstavlja ogroman problem u Srbiji i dokaz je nespremnosti, kasnog odgovora kao i lošeg odabira taktike. Znali smo da će usko grlo predstavljati kompetentne i opremljene laboratorije, logistika i kadar, a opet, čekala se treća nedelja od prvog registrovanog slučaja da bi se u reorganizaciju krenulo. Pojedini pacijenti danas čekaju i po 5-6 dana na rezultate, upravo koliko je i inkubacioni period, a ukoliko su zaista i pozitivni, velika je šansa da postanu super-prenosioci u karantinu u kojima se nalaze sa drugim građanima na čekanju.

– Izabrana taktika (samo nužnog testiranja) je pogrešna, čak i stupidna, iz nekoliko razloga, a i suprotna je apelu SZO kao i iskustvima zemalja koji su virus stavili pod kontrolu, a to je masovno i široko rasprostranjeno testiranje. Tek po dolasku
stručnjaka iz Kine, ova mera je najavljena ali još uvek se ne sprovodi. Da se o ovome razmišljalo i planiralo, recimo, onog čuvenog dana kada je virus proglašen smešnim a ljudima savetovan odlazak u žarište u Italiji, danas bi broj registrovanih slučajeva bio veći, ali bi smo imali jasnu sliku i kontrolu nad virusom, kao i bolju kliničku sliku pacijenata jer se moglo ranije terapijski delovati. Znamo koliko nam je zdravstveni sistem desetkovan nedostatkom kadra i opreme, ali i pored toga, nije se na vreme reagovalo već se čekalo da nam neko drugi kaže šta i kako treba. Zaista neshvatljivo!

– Da se kapacitet i kvantitet testiranja podigao na potreban nivo, a taj nivo smo mogli lako prognozirati, građani iz inostranstva ne bi predstavljali potencijalni problem već bi se testiranjem selektovali i zaraženi izolovali, a ne ovako, svi zajedno stigmatizovali kao glavni krivci i zlonamerne kliconoše. Pritom, sve ove mere su daleko jeftinije i učinkovitije od jurnjave za respiratorima i oslanjanjem na blokove intenzivne nege naših kliničkih centara.

Nakon što smo izgubili dragoceno vreme u ignorisanju opasnosti, a nakon toga i u konfuznom i lošem izboru prioriteta, sada se statistička kriva zaraženih pokušava spustiti pretnjama i represivnim merama države, prebacujući svu odgovornost na same
građane.

Ograničavaju se slobode građana i dodatno urušava potencijal ovog društva, te će cela država uskoro zaličiti na stenfordski zatvorski eksperiment: nekolicina probranih organa sile dovodi u red većinu nas u improvizovanom zatvoru. A ne, nije moralo tako.

Nikada ne smemo reći da smo uradili sve. Pogotovo kada znamo da nismo. Upravo da bismo za ovu ali i buduće opasnosti bili spremni i bolje pripremljeni, sada moramo napraviti tačnu analizu usvojenih mera i stanja.

Možda je zaista naš folklor takav da nespremni istrčavamo na teren, krivimo publiku, sudiju il nefer protivnika što smo u prvom poluvremenu primili tri gola, pa tek u drugom počinjemo da jurimo rezultat, ali, izvinite me, to nije najbolje što može i takvom srljaljućom taktikom se teško može pobediti u presudnim utakmicama.

Tačno je da je sada jednostavno ukazati prstom na propuste, ali postoje ljudi koji su ovo znali i u onim trenucima (ne)donošenja vaših odluka ili tokom onog diletantskog podsmevanja virusu. I tu leži najveći problem – a to je promocija nekompetencije, dugogodišnja nebriga i sveprisutna epidemija neodgovornosti. A taj virus je u nama dosta dugo.

Neukusno zvuče aplauzi lekarima, radnicima i prvoborcima na čijim plećima, sad je to valjda jasno, leži ne samo ova borba već i svakodnevno funkcionisanje ovog društva, dok se decenijama unižavaju, najbolji proteruju iz zemlje a odgovorni im se podsmevaju nagrađivanjem onih najgorih među njima koji mahom rade suprotno javnom interesu i javnom zdravlju građana.

A tako je, znamo, i u drugim sferama našeg društva, samo je sada nemoguće od toga skloniti pogled. I baš zbog njih, njihove stručnosti i neupitnog humanizma mi imamo šanse u ovom drugom poluvremenu, ali baš i zbog njih, dužni smo da ih odvojimo od onih nesmotrenih, neukih i štetnih primera, da konačno odvojimo stručnost od diletantizma, nauku od sujeverja, znanje od predrasuda, integritet od ulizica i tako u ovoj utakmici pobedimo.,

Stoga, kada ova pretnja prođe, čeka nas borba protiv ovog drugog, upornijeg virusa i te dugogodišnje epidemije neodgovornosti. Zahtevaćemo profesionalnu, političku pa i krivičnu odgovornost jer, ako smo nešto iz ovoga naučili – povratak na staro neće biti moguć. Nikada. Ovakav sistem nije održiv, i moraćemo zajedno stvoriti nov.

Autor je pisac i oralni hirurg