Milorad Vučelić, koji se trenutno nalazi u teškom stanju zbog zaraze koronavirusom, prošao je u svom poluvekovnom javnom životu - više puta - putanju od disidenta i “bundžije” do vernog sluge u više režima - i tokom osamdesetih, i tokom devedesetih, i sada, tokom Vučićeve vlasti.
„Obdaren preciznim čulima za dve glavne stvari – odakle vetar duva i koliko ima sati – taj šarmantni, glasni i obrazovani momak bio je istomišljenik po zanimanju: sa še’setosmašima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa Francuskom 7, sa Patrijaršijom, sa NIN-om, sa umetnicima, sa novinarima, sa pesnicima i uopšte sa celokupnom političkom faunom sedamdesetih i osamdesetih u Beogradu”, pisao je Miloš Vasić za nedeljnik “Vreme” 2005. godine.
„Znao je Vučela tačno kad treba napustiti brod koji pokazuje znake strukturnog slabljenja, brod koji je zaplovio kobnim kursem, a najpre brod na kome je ponestalo slanine. Iz nekog razloga, Vučela je uvek uspevao da se nađe u intimnoj blizini gotovog novca, koji je uvek voleo nesebičnom ljubavlju“, beleži Miloš Vasić.
Ratno huškanje sa državne televizije
Čuveno ratno huškanje sa državne televizije bilo je izvođeno dobrim delom i pod palicom Milorada Vučelića – najpre kao direktora RTV Novi Sad, od 1991. do 1992, a potom sa mesta generalnog direktora RTS-a od 1992. do 1995. godine.
U ovoj poslednjoj ulozi, podseća nedeljnik “Vreme”, duboko će se urezati u sećanje svima koji su sebe smatrali demokratskom javnošću.
“Sunovrat koji je tada nastao i čija je jedna od perjanica bio upravo Vučelić, ispostavilo se, ostavio je jači utisak od svega što je ovaj čovek uradio pre toga ili što će možda uraditi posle. Televiziju je tada i bukvalno zaklopio u Miloševićevu „bastilju“, a kad su se radnici pobunili, njih oko hiljadu i po poslao je na prinudni odmor, objasnivši da je to „racionalno“.
Iz javnog diskursa izolovao je sve što je zaista bilo racionalno, „drugačije“, pa su politički neistomišljenici za njega postali nepostojeći. „Zalažući se za odbranu srpskih nacionalnih interesa u uslovima njihove opšte ugroženosti ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije“ (tako mu piše u biografiji), puštao je u program krvave prizore, leševe, razlupane lobanje, navodno radi istinitog informisanja, a podgrevajući ionako užarenu ratnu atmosferu. (…)
Zamoljen jednom da poštedi decu od priloga punih krvavih scena sa ratišta u Dnevniku, branio se da deca to ne gledaju, i dodao: „Prilozi mogu da ugroze nečije zdravlje, ali neću da lažem, da krijem žrtve svog naroda.“ Pamti se i to da je poslednjeg dana predizborne kampanje 1993. prikazao oca upravo poginulog mladića koji slavi Miloševića: „Slobo, sunce moje, ti si mi sada sve u životu“, pisalo je “Vreme” 2015, povodom dolaska Vučelića na mesto predsednika Jugoslovenskog sportskog društva „Partizan“.
Hapšen za vreme Tita, pa naplatio „disidentstvo“
U ovo vreme Vučelić (ponovo) ulazi u politiku – 1992, kada nakon Drugog kongresa SPS-a postaje član Izvršnog odbora ove partije, zatim poslanik i šef Poslaničke grupe u republičkom parlamentu. Izbačen je iz SPS-a 1995, pa se vraća u SPS 1997, pa opet izlazi iz ove stranke godinu dana kasnije. U isto vreme, od 1997. do 1999. godine obavlja funkciju predsednika Upravnog odbora AD „Telekom Srbija“.
Nakon 2000. osniva svoju stranku, pa se spaja sa strankom Aleksandra Vulina, pa se njih dvojica kolektivno “utapaju” u SPS i daje podršku Koštunici u manjinskoj vladi. Međutim, 2006. Vučelić još jednom napušta SPS.
U zvaničnoj biografiji piše da je novinarsku karijeru počeo tokom studija, „Student“ „Vidike“ i „Polja“, kao i da je bio učesnik studentskog pokreta 1968. na Univerzitetu u Beogradu.
“Upravo u periodu burnih društvenih previranja postaje i glavni urednik „Studenta“, piše u biografiji.
“Čas je branio čas napadao vlast da bi ‘72. bio osuđen zbog povrede ugleda predsednika SFRJ na dve godine uslovno. Ostao je bez prava da piše, kako se vajkao, i postao „disident“. Studirao je i diplomirao prava u Beogradu. Brzopoteznog razmišljanja, važio je uvek za jednog od najboljih hvatača vetrova. Branio je i napadao iste osobe, a da vetar još nije ni zaduvao.
Kao urednik „Književne reči“ tražio je hapšenje pisca Gojka Đoga, pa onda njegovo oslobađanje, na kraju i odlikovanje za knjigu „Vunena vremena“. Od jugoslovenstva iz mlađih dana, kasnije, osamdesetih, približio se „ocu nacije“ u poznatim šetnjama po Dedinju što je, upućeni tvrde, predstavljalo privilegiju za izabranike Ćosićeve i dobru preporuku za srpsku političku i intelektualnu orbitu. Kasnije se angažovao da ga politički likvidira”, pisalo je “Vreme”.
Od 1977. do 1985. godine bio je direktor Studentskog kulturnog centra, urednik NIN-a postaje 1985. godine, a na toj funkciji zadržaće se do 1991.
“Već sredinom osamdesetih, Vučela je svuda gde treba: umetnički direktor Zvezdara teatra, umetnički direktor Grada teatra u Budvi, glavni urednik „Književnih novina“, urednik kulturne rubrike „NIN“-a; sve to u jednom trenutku zajedno i – sa četiri pune plate. I dalje se oblači „levičarski“ opušteno i gaji imidž „radikalno šik“, ali torbica mu je već ušla u legendu – po količini gotovine koja kroz nju prolazi”, pisao je Miloš Vasić za “Vreme”.
Izrešetan automobil
U Budvi 1997. Vučelićev “Audi” je izrešetan automatskim oružjem.
“Nije bitno ko je izrešetao tako lep i skup automobil; to se dade naslutiti. Bitno je – zašto?
Legenda koja kruži po „bezbednosno-obaveštajnoj zajednici“, to jest među onima koji su preživeli, kaže da je bilo došlo do izvesnog nesporazuma između tri ugovorne strane umešane u izvestan ozbiljan posao. Jedna strana trebalo je da drugoj strani posredstvom treće strane isplati znatnu sumu gotovog novca za pruženu uslugu; usluga je bila povlašćena prodaja cigareta na teritoriji pod kontrolom prve strane”, pisao je Vasić.
Kasnije će Vučelić biti hapšen u policijskoj akciji “Sablja” nakon što je ubijen predsednik vlade Zoran Đinđić.
Šverc cigareta i odakle pare
Insajder je 2006. u serijalu Mreža objavio delove izveštaja policijske istrage o švercu cigareta na državnom nivou tokom devedesetih. U ovom izveštaju pominju se biznismeni, poslanici, a među njima i Milorad Vučelić. Prema policijskim saznanjima, on je kao deo strukture SPS-a bio u lancu organizatora ulaska cigareta u zemlju bez carinskog nadzora.
Vladimir Beba Popović je Vučelića optužio 2005. u emisiji Insajder da je ukrao 40 miliona maraka od DB-a.
Na ove optužbe Vučelić je za Insajder prokomentarisao da su optužbe protiv njega u vezi s 40 miliona maraka DB-a i umešanosti u šverc cigareta lažne. Takođe navodi da su ove optužbe imale tužilaški i sudski epilog.
Ostao je zapamćen i TV duel Milorada Vučelića i Milana St. Protića 2005, kada Vučelić nije umeo da odgovori na pitanje odakle mu pare da ćerku pošalje na veoma skupe studije u Švajcarsku.
Glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“ je od septembra 2017.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare