Dade mi žalac da se ne ponesem: Feljton o patrijarhu Pavlu

Iako krhke građe i kušan teškom bolešću u mladosti kada je jedva preživeo tuberkulozu, patrijarh Pavle je zdravim odnosom prema životu dugo ostao vitalan i bez većih zdravstvenih problema, ali je krenuo da poboleva sredinom prošle decenije. Prvo je krajem 2005. godine pao u Patrijaršiji i povredio kuk i tada je proveo gotovo mesec dana na Vojnomedicinskoj akademiji, gde će se ponovo naći godinu dana kasnije, ovaj put zbog opekotina.A kada je 20.oktobra 2007. godine zbog opšteg pogoršanja njegovog zdravlja, primljen u ovu medicinsku ustanovu u njoj će ostati naredne dve godine, sve dok se 15. novembra 2009. godine nije upokojio u Gospodu."Pitajte me kad ostarim"I u tim danima koji su nagoveštavali odlazak sa ovog sveta, patrijarh je na svoj specifičan šeretski način znao da se našali na svoj i tuđi račun. Tako je lekarima sa VMA na pitanje kako se oseća odgovorio: "To me pitajte kad ostarim", a već je bio dve godine zašao u devetu deceniju. A videvši jednom dvojicu svojih saradnika - koji zajedno nisu imali godina koliko on sam - kako šmrkću i kijaju, našalio se: "Šta ću ja, kuku meni, kad mi vas dvojica pomrete!""Vrlo trpeljivo je podnosio i starost i bolest i nikada se nije žalio, samo bi citirao apostola Pavla "Dade mi se žalac u telo da se ne ponesem!", seća se Momir Lečić, šef kabineta Njegove svetosti. Poslednjih 737 dana života patrijarh Pavle proveo je u specijalnom apartmanu na 13. spratu Vojnomedicinske akademije, gde je bio pod budnim nadzorom najboljih lekara i medicinskog osoblja, tu je uvek bio i neko iz crkve.Dr Toplica Lepić, načelnik Instituta za neurologiju bio je jedan od lekara koji je brinuo o zdravlju srpskog patrijarha, njegova soba je bila preko puta apartmana gde je Pavle ležao i svakodnevno ga je obilazio i on svedoči da je patrijarh bio zahvalan i tih pacijent koji je smireno podnosio bolesničke dane:"Samo je malo negodovao kod bolnih procedura kao što su injekcije, inače je bio zahvalan i kooperativan. Mahom je tihovao, vrteći brojanicu i u retkom razgovoru uvek bi blagosiljao. Pozdravljali smo se sa "Pomaže Bog", a na pitanje "Kako je?" odgovarao je "Hvala Bogu, dobro, a daće Bog da bude bolje!" Kad sam ga jednom pitao kada će nam svima biti bolje, rekao je "Kad mi budemo bili bolji ljudi!". Bio je poseban doživljaj biti pored njega - priča dr Lepić, kome su kao uspomena na te dane ostala jedna ikonica i brojanica iz patrijarhovog apartmana.

"...ako vam ne smetam"A glavnoj sestri VIP apartmana Mari Tešić kao uspomene i relikvije ostali su patrijarhova košulju koju je sam šio i njegov aluminijski češalj, ali kao glavno bogatstvo pominje njegove blagoslove, priče i savete. Znala ga je gotovo dvadeset godina, jer je povremeno odlazila i u patrijaršiju da mu da terapiju a i on je sam dolazio na redovne preglede ("Stizao je trolejbusom", napominje sestra Mara), ali glavni utisak su ostavile one dve godine njegovog neprestanog boravka na VMA."Govorio je "Ovo je moj drugi dom, ako vam ne smetam." A zapravo, vreme provedeno s njim bilo je božiji blagoslov. Dok je još bio u moći dolazio bi u našu sobu i posedeo, posle smo ga dovozili u kolicima, pred svaki obrok je usrdno čitao molitvu, a kad bih ga pitala kako se oseća znao je da kaže "Ne bi bilo zgoreg da je malo bolje!", ali se nikad nije požalio. Imao je savet i razumevanje za sve i često sam od njega dobijala odgovor i pre nego što bih izašla sa pitanjem. Kad bih mu se razočarana u nešto požalila rekao bi: "Da ćutiš i trpiš i dobićeš od boga blagoslov!" Ili bi savetovao "Ti samo čini dobra dela i ni od koga ništa ne očekuj, pogotovo ne od ljudi kojima si pomogla. Bog će ti dati kada tebi bude trebalo!" I zaista, tako bi bi bilo", kaže sestra Mara.Umro je tiho, kako je i živeoDok ga bolest nije nadvladala čitao je, posećivali su ga ljudi iz crkve, političari (među njima je prednjačio tadašnji predsednik Tadić) i rodbina, na VMA je proslavljao Božić i svoju slavu Svetog Luku, postio je sve postove, a tu su ga i pričešćivali. Poslednju pričest , neposredno pred smrt , obavio je protosinđel Metodije koji je uz oca Radiča Radičevića i današnjeg vladiku kruševačkog Davida, proveo najviše dana uz uzglavlje bolesnog patrijarha.Patrijarh je na trenutak otvorio oči, primio pričest, opet zatvorio oči i više ih nije otvarao. Tiho, kako je i živeo, napustio je ovaj svet 15. novembra u 10 sati i 45 minuta.

Njegovo telo je preneto u Sabornu crkvu i tri dana su se građani smenjivali u mimohodu da bi se poklonili senima prvojerarha koga su još za života doživljavali kao sveca. Istog dana uveče kolona je bila dugačka preko kilometra i nije se smanjivala narednih dana, a na poslednji počinak u portu rakovičkog manastira patrijarha Pavla je ispratilo više od 600.000 ljudi, svesnih da je otišao najbolji među nama. Čovek koji je ličnim primerom učio i pokazivao da u istinski život vode uzak put i tesna vrata.(Kraj serijala)