Nema to veze sa trenerom, Partizan je jednostavno loš

Poraz Partizana od šabačke Mačve u Humskoj (1:2) nije nikakav nesrećan splet okolnosti, niti prolazni loš dan. On predstavlja ogoljenu, surovu dijagnozu stanja u kojem se klub nalazi: ovaj Partizan jednostavno nema elementarni takmičarski kvalitet.

Možemo u nedogled pričati o nedostatku sportske sreće i borbenom dvomeču protiv španskog Hetafea, ali to su samo kratki, izolovani intervali. Fudbalska klasa meri se isključivo sposobnošću da se zahtevi igre ispunjavaju u kontinuitetu. Kada se kardinalne defanzivne greške, jalovost u posedu i panika ponavljaju iz sedmice u sedmicu, onda to više nisu incidenti, već realna slika tima.

Iluzija „Stanojevićevog efekta“ i lak raspored

Odlazak Saše Ilića, koji je podneo ostavku nakon čak sedam poraza u prvih 12 kola, doneo je na klupu Aleksandra Stanojevića u njegovom četvrtom mandatu. Početni rezultatski impuls poslužio je kao anestezija za javnost: savladan je Radnički u Nišu (3:2), deklasiran fenjeraš Zemun (3:0) i rutinski odrađeno gostovanje u Valjevu protiv Budućnosti Krušik u Kupu (5:1).

Međutim, taj mini-niz bio je samo veštačka fasada iza koje se krio izuzetno povoljan raspored protiv ekipa u dubokoj krizi. Nišlije su u tom trenutku bile prikovane za pretposlednje mesto sa pet vezanih poraza, dok je Zemun ubedljivo poslednji na tabeli.

Već na Čairu se videlo da strukturni problemi nisu nestali. Nakon vođstva od 2:0, Partizan je za samo nekoliko minuta drugog poluvremena defanzivno pukao, primio dva gola i do poslednjeg sudijskog zvižduka strepeo od limitiranog domaćina. Pravi test usledio je protiv Mačve. Uprkos terenskoj inicijativi, crno-beli su kapitulirali već u 8. minutu nakon prekida Čolovića i spretnog gola Đurića, da bi u 36. minutu, posle još jedne amaterske reakcije odbrane na odbijenu loptu, Knežević zapečatio sudbinu domaćina.

Drugo poluvreme pretvorilo se u stihiju i potpuni kreativni kolaps. Priznanje samog Stanojevića posle meča – da mu je neshvatljivo kako ekipa prima lake golove i da je gubitak samopouzdanja realnost ovog trenutka – označilo je kraj zabludama. Mučne scene sa kraja utakmice i verbalno-fizički sukob sportskog direktora Radosava Petrovića sa trenerom Mačve Nemanjorom Glušicom samo su vizuelno potvrdile nemoć i frustraciju koja vlada u Humskoj.

Pokušaji da se kriza relativizuje podsećanjem na avgustovski revanš protiv Hetafea i trijumf od 2:1 u Humskoj počivaju na pogrešnoj premisi. Protiv španskog predstavnika Partizan je igrao u ulozi totalnog autsajdera, braneći se u niskom i srednjem bloku i vrebajući prostor za tranziciju preko brzih krila.

U Superligi je postavka potpuno drugačija. Ekipe poput Mačve prepuštaju posed, formiraju gusti dupli blok na trideset metara od svog gola i čekaju da Partizan sam sebe pobedi. U pozicionom napadu na postavljenu odbranu potrebni su lucidnost, tehnički precizan pas u međuprostor i bekovi koji kontinuirano prave višak. Partizan to nema. Posed crno-belih je spor, predvidiv i jalov. Kada ekipa nema ideju kako da otvori defanzivni bedem, nervoza raste, a odbrana ostaje nezaštićena pri svakoj kontri.

Rezervisti koji moraju da glume nosioce

Srž problema leži u samom sastavu. Ogromna većina fudbalera koji danas čine startnu postavu Partizana u funkcionalnom klubu bili bi isključivo opcije sa klupe - igrači rotacije predviđeni da unesu energiju u poslednjih pola sata. Kada su takvi profili primorani da iz nedelje u nedelju budu nosioci igre, njihovi limiti postaju pogubni.

Štoperski tandem Milić – Simić ispoljava kardinalne manjkavosti u postavljanju kod prekida, dok bočni bekovi ne donose nikakav ofanzivni impuls. U veznom redu nedostaje organizator; mladi Aleksić i Miladinović još nemaju zrelost da vode tim, dok je Idrisu Baba profilisan isključivo za destrukciju igre.

Milana Vukotića su povrede izbacile iz ritma, anije mu pomoglo ni to što su ga različiti treneri gurali u različite uloge od krila, preko zadnjeg veznog sve do centralnog ili ofanzivnog veziste.

Da stvar bude gora, Partizan je postao talac zdravstvenog stanja Dembe Seka. Senegalac je jedini fudbaler koji individualnim kvalitetom pravi razliku u domaćem prvenstvu. Onog trenutka kada je u finišu prvog poluvremena protiv Zemuna osetio bol u zadnjoj loži, napad Partizana je praktično ugašen. Njegov izostanak protiv Mačve pokazao je da zamene poput Zubairua i Trifunovića nemaju kapacitet da nose teret pritiska, dok su centarfori Že i Kojzek ostali potpuno odsečeni od ostatka tima.

Finansijski paradoks i istorijska sramota na tabeli

Najveći apsurd leži u kontrastu između klupske kase i tabele. Predsednik kluba Rasim Ljajić obelodanio je da je Partizan tokom 2026. godine kroz transfere, procente i pozajmice zaradio čak 20.865.000 evra. Masovna prodaja mladih igrača – pre svih Andreja Kostića u Milan za 3,5 miliona fiksno (uz mogućih osam kroz bonuse) i Grimalda u Prag – spasila je klub od blokade računa i pada na UEFA monitoringu.

Međutim, taj novac pristiže u ratama i troši se na servisiranje starih dugova, poreza i plata zaposlenih, dok je sportski sektor stavljen na rigoroznu dijetu. Sportski direktor Radosav Petrović uveo je platni limit od maksimalnih 20.000 evra mesečno, zbog čega je letos propalo dovođenje nekoliko ključnih pojačanja, posebno na pozicijama štopera i levog beka. Iako je klub uspeo da odbije ponudu Hetafea od 4,75 miliona evra za Seka, nedostatak ulaganja u ostatak ekipe došao je na naplatu.

Pogled na tabelu nakon 15. kola deluje nestvarno: Partizan je deseti sa svega 17 bodova, uz čak osam poraza i negativnu gol-razliku (25:26)! Večiti rival beži 26 bodova, drugoplasirana Vojvodina 15, a ispred crno-belih su timovi poput Železničara, Radnika, IMT-a i Radničkog 1923. Partizan već gotovo pola prvenstva tavori u donjem domu i bodovno je znatno bliži borbi za opstanak nego vrhu.

Ova kriza nema veze sa strukom. Ni Saša Ilić ni Aleksandar Stanojević nisu zaboravili trenerski posao – problem je u tome što je ekipa sastavljena bez bazičnog balansa i kvaliteta. Ukoliko uprava na zimu ne promeni kruti finansijski okvir, ne probije limite plata i ne dovede bar trojicu proverenih, iskusnih startera (komandanta odbrane, levog beka i plejmejkera), Partizan čeka borba za opstanak u plej-autu. Vreme za alibije je isteklo – ili sledi rizik i ulaganje u igrački kadar, ili crno-belima preti istorijski potop.