Šta se desilo sa potomcima Vuka Brankovića, koji su čitavog života nosili žig izdaje

Iako se celog života borio protiv Turaka, Vuk Branković je vremenom postao najpoznatiji “srpski Juda”. Kako sada smatra najveći broj istoričara, u tome nema istine, a o izdaji prvi put piše Mavro Orbin tek puna dva i po veka posle Kosovskog boja. Posle bitke naslednici kneza Lazara su priznali vrhovnu vlast sultana Bajazita, dok je upravo Vuk Branković nastavio da se odupire Osmanlijama i čuva nezavisnost svoje kosovske oblasti.

A kada je 1459. godine, padom Smedereva, i zvanično nestala srpska srednjovekovna država, članovi dinastije Branković našli su se u izgnanstvu, u Ugarskoj, bez zemlje i krune, ali sa ogromnim bremenom odgovornosti.

Decenijama su se potucali po evropskim dvorovima, ali nigde nisu uspevali da nađu dom. Negde u tim lutanjima, poslednji vladar srednjovekovne Srbije, Stefan Branković, još u mladosti oslepljen i zbog toga prozvan „slepi despot“, oženio se Angelinom, ćerkom Đorđa Arijanita, srednjovekovnog gospodara Konjuha i Škumbe. Brak je bio skladan i, koliko je poznato, ispunjen ljubavlju i međusobnim poštovanjem.

Nakon Stefanove smrti 1476. Angelina je ostala sama sa decom, sinovima Đorđem i Jovanom i ćerkom Marijom. Suočena sa stalnim selidbama i neizvesnošću, ta hrabra žena dobila je poziv od ugarskog kralja Matije Korvina da se naseli u Sremu.

Ta odluka pokazala se kao sudbonosna za čitav srpski narod jer Brankovići tako stižu do Fruške gore. Sa sobom, u kovčegu, Angelina je ponela i ono najvrednije što joj je ostalo - mošti svog supruga.

Od despotske krune do monaške rize

Iako je ona bila više simbolična nego što je sa sobom nosila stvarnu moć, Angelinin i Stefanov stariji sin Đorđe dobio je od ugarskog kralja titulu despota Srbije. U zamenu za to ratovao je protiv Turaka pokušavajući da sačuva Srem od njihove najezde, ali i živote srpskog stanovništva koje se okupljalo pod njegovim barjakom prepoznajući u Brankovićima poslednje čuvare onoga što je ostalo od srednjovekovne Srbije.

A onda je i tome došao kraj. Nakon decenije borbe i bavljenja politikom, Đorđe je predao titulu despota mlađem bratu Jovanu, odrekao se svetovnog života i zamonašio se, dobivši ima Maksim.

Upravo u tom trenutku rodila se ideja o „srpskoj Svetoj gori“, piše Istorijski zabavnik.

„Srpska Sveta gora“

Mnogobrojne legende tog kraja navode da je Fruška gora bila sveto mesto za Srbe još u doba Nemanjića. Smatra se da je kralj Dragutin, u periodu kada je vladao kao “kralj Srema”, svoj uticaj na ovim prostorima učvršćivao zidanjem manastira, a da su nakon njega slično radili i kralj Milutin, car Dušan i knez Lazar.

Ipak, istorijska je činjenica da ozbiljnije monaško naseljavanje ove planine počinje u drugoj polovini 15. veka, upravo zahvaljujući monahu Maksimu i njegovoj majci Angelini. Sa blagom koje su uspeli da sačuvaju i uz pomoć vernog naroda, oni su započeli monumentalni ktitorski rad.

Brankovići su i te kako znali vrednost prirode u kojoj su se obreli. Manastiri su oduvek funkcionisali u sprezi sa prirodom. Bilo im je potrebno malo plodne zemlje, parče šume, ali i ono najbitnije, izvor čiste i pitke vode. Zato nije čudo što se upravo kraj izvora Jazak vode svio toliki broj manastira čiji su ktitori upravo pripadnici ove dinastije.

Brankovići su, najverovatnije, neke od manastira podigli iz temelja, dok su druge zidali na ostacima starijih bogomolja, na mestima koja su od davnina poznata kao sveta. Njihov najveći poduhvat svakako je bio Krušedol, mauzolej dinastije i srce „srpske Svete gore“, ali se za Maksima i Angelinu vezuje još čitav niz fruškogorskih svetinja, Novo i Staro Hopovo, Obed, Fenek…

U duhovnom poduhvatu im se pridružio i rođak, despot Vuk Grgurević, u narodu poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, ali i Maksimov brat, despot Jovan koji se navodi i kao ktitor manastira Jazak, podignutog nedaleko od izvora.

Svi ti manastiri služili su kao duhovni štit za srpski narod koji je u talasima bežao pred Turcima i naseljavao Vojvodinu.

Kraj loze i rađanje kulta

Despot Jovan Branković bio je poslednji vladar iz dinastije Branković. Bio je veliki borac i do kraja života je ratovao sa Turcima pokušavajući da povrati državu svojih predaka. Umro je mlad, 1502. godine, bez muških naslednika.

Sa smrću njegovog brata, vladike Maksima 1516, i majke Angeline 1520. godine, ugasila se ova grana porodice Branković.

Ali fruškogorski manastiri su nastavili da žive, a velika dela poslednjih Brankovića nikada nisu zaboravljena.

Tako je porodica, koja je zbog svog osnivača Vuka Brankovića u narodnim predanjima ponela „žig izdaje“, na svom samom kraju postala sveta i dala čak četiri svetitelja - Svetog Stefana Slepog, Svetog despota Jovana, Svetog mitropolita Maksima i Svetu mati Angelinu.

Delovi njihovih moštiju i danas počivaju ispred oltara u Krušedolu.