Minule nedelje navršilo se 11 godina od smrti patrijarha srpskog Pavla koji je rođen je 11. septembra 1914. godine, na veliki praznik Usekovanje, preminuo je 15. novembra u 96. godini a sahranjen 19. novembra u porti manastira Rakovica. Tim povodom i ova serija tekstova kao mali omaž velikom duhovniku koga je narod još za života doživljavao kao sveca i koji je ostao istinski primer skromnosti, poštenja i iskrene posvećenosti veri.
Ono po čemu će patrijarh Pavle naročito ostati upamćen jeste urođena skromnost koja je obeležila čitav njegov život, rad i postupke. Skroman je bio kao dete i mladić, potom kao monah i vladika, a te svoje navike nije promenio ni kada je seo na patrijaršijski tron, pa su se oko Pavlove štedljivosti ispredale priče i legende koje su imale realnog osnova u njegovom ponašanju.
Sam je brinuo o svojoj ishrani, a jeo je minimalno i to mahom povrće, sušeno voće, voleo je i sok od paradajza, a nije dozvoljavao da se hrana rasipa. Tako je svojim gestom ostavio bez reči bivšeg generalnog sekretara Kofija Anana na prijemu kod Svetozara Marovića, predsednika državne zajednice Srbija i Crna Gora. Nakon večere, on je sa salvete ispred sebe pokupio svaku mrvicu hleba i pojeo. Na upitne poglede prisutnih, stiglo je objašnjenje:
Šta znači glad…
„Ne znate vi, deco moja, šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola!“
A ono što je imao, delio je sa drugim, o čemu svedoči i priča Slobodana Mileusnića, upravnika Muzeja Srpske pravoslavne crkve, koju beleži Jovan Janjić u svojoj knjizi o patrijarhu Pavlu. Patrijarh je pozvao Mileusnića i dočekao ga rečima:
„Evo, doneše mi parče lubenice, pa velim da podelimo!“
Za svoje mesto boravka u Patrijaršijskom dvoru izabrao je najmanju sobu u kojoj su ceo nameštaj činili stari krevet, ormar, jedna polica i stolica, zaticali su ga ujutro kako sam čisti stepenište, popravlja roletne i brave, a štedeo je i na obući i odeždi koju je sam šio i prepravljao. Kad ga je njegova sestra od tetke zadirkivala što kao patrijarh ima samo jednu mantiju, lakonski je odgovorio: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“
Još u Prizrenu štedeo je na grejanju i spavao u hladnoj ćeliji, ali je ustajao da naloži vatru đacima u Bogosloviji, na putovanjima u hotelskim sobama znao je da spava u foteljama jer su mu prostrani kreveti bili luksuz, dok je po Patrijaršiji obilazio kancelarije i gasio svetlo koje bi ostavili nesavesni službenici.
Živeo isposnički
„I kao patrijarh je ostao monah i živeo isposničkim životom. Vrlo se oskudno hranio, odevao, štedeo je na svakom koraku. Često sam ga zaticao kako sedi u sobi sa ugašenom sijalicom i čita pored prozora koristeće svetlo reflektora koji su obasjavali patrijaršiju i Sabornu crkvu“, seća se njegov šef kabineta Momir Lečić.
Živeo je sa geslom „Ni telu više nego što mu treba, ni duši manje nego što joj treba“, pa je tako mogao da zaštedi i na papiru na kom je ostavio testament, barem što se tiče onih materijalnih stvari. Nije bio dugačak i svoju zaostavštinu, a to su mahom bile knjige i skromni pokloni koje je primao, namenio je Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dok je deci svog brata Dušana, sinovcu Gojku i sinovici Nadi, ostavio svoj sat i budilnik.
Za njega je i prevoz bio luksuz, pa se i danas prepričavaju zgode sa njegovim pešačenjem ili vožnjom po gradskom prevozu, vozovima i autobusima. Ako je baš moralo, išao je službenim automobilom, jer je smatrao da i verski poglavari moraju da se usklade sa životom naroda kome su duhovni pastiri. Na žalost, mnogi od njih nisu delili to patrijarhovo mišljenje, pa je često bio u prilici da ih kritikuje kao onda kad je pred patrijaršijom ugledao luksuzni vozni park njegovih vladika i jetko prokomentarisao: „Bog ih video, šta li bi tek vozili da se nisu zavetovali na skromnost!“
Vožnje trolejbusima
A kad ga je jedan beogradski sveštenik nagovorio da uđe u luksuzna kola koja je vozio, patrijarh čim je saznao da je to njegov automobil, naredio mu je da stane, izašao je iz kola i krsteći se uz reči „Neka vam je Bog na pomoći“, nastavio peške.
Sretali su ga Beograđani po autobusima, trolejbusima i tramvajima, ljudi u unutrašnjosti po hladnim kupeima vozova i normalno je da su ga doživljavali kao nekog sebi bliskog ( govorili su „naš Paja“), prilazili mu po blagoslov. Književnica Svetlana Velmar Janković bila je svedok jednog njegovog gesta u beogradskom trolejbusu kada je primetio ženu stariju od njega, odmah ustao i ustupio joj mesto.
Jedna od najupečatljivijih epizoda dogodila se u tramvaju kojim je patrijarh krenuo u Patrijaršiju i negde kod železničke stanice neko od putnika koji ga je primetio priđe mu da traži blagoslov, za njegovim primerom krenuše i ostali i napravi se velika gužva. Ne znajući šta da radi, vozač je u jednom trenutku zaustavio vozilo, naredio svima, osim patrijarhu, da izađu napolje, onda je otvorio jedna vrata i rekao: „A sad, jedan po jedan..!“
(sutra: Bolest i odlazak)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare