Bez ekonomske samostalnosti nema ni izlaska iz nasilnog odnosa

Tekstom o „Somborskim šnajderkama“ završavamo serijal „Heroji promene“, u saradnji sa magazinom Liceulice i mrežom RDN, u kom smo nastojali da skrenemo pažnju na inicijative i organizacije koje se bore protiv govora mržnje i diskriminacije u malim sredinama. Prethodni tekst iz istog serijala, o subotičkim udruženju ZaJedno, pionirima inkluzije dece i mladih sa smetnjama u razvoju, dobio je Nagradu za etično izveštavanje o mentalnom zdravlju, a tekst koji je pred vama govori o pet hrabrih žena sa iskustvom porodičnog nasilja, koje su se udružile u socijalno preduzeće pod nazivom „Somborske šnajderke“.

Tekst: Dunja Karanović, Liceulice

Fotografije: Arhiva Somborskih šnajerki

Malo šta je kroz istoriju igralo tako važnu ulogu u ekonomskom osnaživanju žena kao šivaća mašina. U kontekstu porodičnog i rodno zasnovanog nasilja, ekonomsko osnaživanje često je faktor koji odlučuje da li će žena pokušati da izađe iz nasilnog odnosa. Žene u Srbiji i dalje znatno manje zarađuju od muškaraca i retko kada imaju udeo u vlasništvu. Tokom pandemije, pozicija žena koje imaju iskustvo porodičnog i rodno zasnovanog nasilja znatno je pogoršana jer je većina društvenih problema stavljena u drugi plan u odnosu na sprečavanje zaraze. Ipak, teške okolnosti nastale 2020. godine izrodile su i neke pozitivne inicijative i istakle važnost solidarnosti i empatije. Grupa od pet žena iz Sombora, kojima je bilo zajedničko upravo iskustvo porodičnog nasilja, udružila se 2020. godine da bi šila zaštitne maske, i iz te inicijative nastalo je socijalno preduzeće Somborske šnajderke.

„Bavljenje socijalnim preduzetništvom i pružanje podrške drugim ugroženim ženama nije nam bilo u planu početkom 2020. godine. U tom periodu, mi smo bile neformalna grupa koju je činilo pet žena, nekadašnjih korisnica usluga Sigurne kuće. Osim proživljenog porodičnog nasilja, imale smo još puno toga zajedničkog zbog čega su naša povremena druženja postala prilika za samopomoć. Nakon razgovora o problemima poput pronalaska posla, stana, školovanja i lečenja dece i drugim obično sve izgleda lakše, a susreti se završe smehom. Upravo tada se čitavo naše društvo suočilo sa nepoznatim kovid virusom, dok su u medijima išle informacije o uvođenju vanrednog stanja i deficitu zaštitnih maski”, započinje priču dr Tamara Rudić, osnivačica Somborskih šnajderki.

ored zajedničkog životnog iskustva, ovu grupu žena povezivalo je i to što znaju da šiju i kroje tako da su u novonastalim okolnostima ubrzo počele da proizvode hiljadu petsto platnenih maski nedeljno i da ih besplatno dele ugroženim sugrađanima i sugrađankama, humanitarnim organizacijama, zdravstvenim radnicima i institucijama. Pozitivna reakcija okruženja i podrška podstakle su ih da svoje aktivnosti nastave nakon pandemije, i inicijativa je prerasla u socijalno preduzeće koje pruža podršku ženama koje su preživele nasilje od strane partnera.

Somborske šnajderke su za dve godine svoj asortiman proširile na brojne odevne i tekstilne predmete, cegere, posteljine i svečane haljine, što kupuju društveno odgovorne kompanije, organizacije civilnog društva, mala preduzeća i privatnici. Uz podršku sugrađana i kompanija, ove godine su uspele da predstave svoj rad na samostalnoj modnoj reviji i na Beogradskoj nedelji mode. U preduzeću je trenutno angažovano pet žena koje rade od kuće, od kojih će tri uskoro početi obuku za izradu kožnih i krznenih proizvoda.

Jedan od glavnih ciljeva preduzeća je da ženama pruži mogućnost za prekvalifikaciju i sticanje različitih veština, ali pored toga, tim saradnika obuhvata i pravnu podršku, nastavničko osoblje koje radi sa decom i stručnjakinje sa iskustvom u radu sa žrtvama nasilja. Žene koje su angažovane u Somborskim šnajderkama često imaju i preko troje dece tako da je preduzeću jako važno da se briga o deci uzima u obzir. Prema rečima dr Rudić, deca su uvek sekundarne žrtve nasilja jer su primorana da budu svedoci i nemaju mogućnost izbora.

„Nažalost, trenutno smo u prilici da pomognemo samo ženama kod kojih može da se organizuje bezbedan rad od kuće. U mnogim slučajevima, to nije moguće jer su stanovi mali i neuslovni, dok su igle i gomila tekstilnog materijala rizik za decu. Ponosne smo na naš Program podrške samostalnom stanovanju. Ovaj program smo napravile iskustveno i u njega ulažemo deo prihoda kako bismo ženama pomogle u teškim životnim situacijama koje obično prethode odluci o povratku nasilniku. U okviru ovog programa, ženama finansiramo troškove manjih adaptacija stanova, nabavku bele tehnike, komunalne troškove, troškove lečenja i školovanja dece i tako dalje. Upravo zahvaljujući programu, ove godine su dve naše žene dobile vozačku dozvolu”, kaže dr Rudić za Liceulice. Ona dodaje da se Somborske šnajderke nalaze „na dnu lanca institucionalne podrške” za žrtve porodičnog i partnerskog nasilja. Žene koje prežive porodično i partnersko nasilje često su bez kvalifikacija i, nakon izlaska iz sigurnih kuća, teško ostvaruju prava na zaposlenje. Centri za socijalni rad i službe za zapošljavanje ne ostvaruju dovoljno dobru komunikaciju i žene ostaju bez mogućnosti za traženje posla ili dodatno obrazovanje i prekvalifikaciju.

„U praksi se ne koriste mogućnosti za subvencionisano zapošljavanje žrtava nasilja predviđene nacionalnim i lokalnim akcionim planovima za zapošljavanje pri opštinama. Ova dokumenta predviđaju mogućnost uvećanih subvencija za zapošljavanje ugroženih žena. Sve ovo doprinosi da se žene, neposredno po izlasku iz institucionalne zaštite, suočavaju sa nepremostivnim ekonomskim problemima kako bi započele samostalan život sa decom van domašaja nasilnika. Čak 30% njih se odluči za povratak nasilniku, dok se oko 13% žena sa decom vraća u servis Sigurnih kuća nakon ponovo doživljenog nasilja sa višestrukim traumama posebno kod dece. Svojim nečinjenjem u ovom smislu, institucije nad žrtvama porodičnog i partnerskog nasilja u Srbiji sprovode svojevrsno institucionalno nasilje”, upozorava naša sagovornica.

Porodično i institucionalno nasilje formiraju začarani krug iz koga žene jedino mogu da izađu kroz ekonomsko osnaživanje. Nažalost, nedostatak sistemske podrške za ostvarivanje ekonomske nezavisnosti sprečava mnoge žene da povrate samopoštovanje i osiguraju dostojanstven život za sebe i svoje porodice nakon što napuste nasilnika. Razlog zbog kog toliko veliki procenat žena odlučuje da se vrati u dom u kome su preživele nasilje jeste što nakon izlaska iz sigurnih kuća ostaju na ulici.

Adekvatno institucionalno rešenje podrazumevalo bi, prema mišljenju dr Rudić, adekvatniju komunikaciju između centara za socijalni rad i nacionalnih službi za zapošljavanje, te veće subvencije za zapošljavanje i dodatne obuke za žene žrtve porodičnog nasilja. Ovakve subvencije u okviru lokalnih akcionih planova za zapošljavanje dugoročno bi značile i uštedu za državu jer bi dovele do skraćenja prosečnog boravka žena i dece u sigurnim kućama.

U kontekstu manjih sredina u Srbiji, problemi sa kojima se žene suočavaju otežani su i time što postoji nedostatak razumevanja i preovlađuju predrasude koje položaj žena pretpostavljaju patrijarhalnim odnosima. Žene u selima ređe imaju udeo u vlasništvu i ređe zarađuju za svoj rad, a povrh toga se nose sa osudama kada odluče da napuste nasilnika.

„Teško je u maloj sredini raditi, naročito u selima gde je nasilje još rasprostranjenije i gde je još teže da žena izađe iz nasilja. Žene žrtve nasilja se etiketiraju, i dalje važe predrasude poput ’zašto je trpela toliko dugo’ ili ’zašto nije otišla ranije’. Žena napusti nasilnika baš onda kada je ona spremna, bilo to mesec dana, dve nedelje, ili deset godina. To je njena odluka kad ona sama dovoljno psihički ojača ili ima sreću da naiđe na institucije ili voditelje slučaja koji će je posvećeno voditi kroz čitav taj proces. Bez podrške je jako teško”, objašnjava sagovornica.
Iako su Somborske šnajderke sve više prepoznate od strane društva, preduzeće se i dalje bori sa uslovima tržišta i činjenicom da značaj socijalnih preduzeća još uvek nije toliko vidljiv u Srbiji. Sve veći broj žena se javlja jer im je ova vrsta podrške potrebna, ali preduzeće trenutno nema kapacitet da ih zaposli usled manjka adekvatnog radnog prostora. Cilj im je osnivanje Šnajderaj centra u Somboru i razvoj proizvodnje koja bi bila konkurentna i održiva kako bi pomogla što većem broju žena.

„Nekada nevolje umeju da zbliže ljude, i neke nesrećne životne okolnosti mogu da izrode priču koja uliva nadu mnogim ženama nakon izlaska iz sistemske podrške da postoji rešenje i mogućnost da se osamostale i izgrade svoj život dostojanstveno i bez nasilja za sebe i svoju decu” – zaključuje dr Rudić.