2
Novci državni, a ugovori tajni. Plaćamo svi, a samo pojedini znaju za šta i koliko tačno. Ovako bi, najkraće, mogli da se opišu ugovori sa oznakom "tajno", koje Srbija sklapa najčešće putem međudržavnih sporazuma.
Tako se prodavao NIS, tako je dolazio „Fijat“, tako se gradi Beograd na vodi, tako je nastala Er Srbija, tako je pronađen strateški partner za PKB, tako se grade auto-putevi, tako se prave pruge, tako se, čak, kriju i detalji ugovora sklopljenog na javnom tenderu – za koncesiju za beogradski Aerodrom.
Da nedorečenost i tajnost međunarodnih sporazuma predstavlja ozbiljan problem za zaštitu interesa države i građana, „koji nije samo stvar grešaka političara u prošlosti, već prakse koja se nastavlja“, odavno je upozorila Transparentnost Srbije.
Još u junu 2014. godine Transparentnost je, podsećajući na ugovor o prodaji NIS, za vreme vlade Mirka Cvetkovića, ukazala da i aktuelna vlada realizuje najveće projekte na osnovu međudržavnih, političkih dogovora, sa „klauzulama nedovoljno poznatim javnosti, a ne po načelima tržišnog nadmetanja i uz poštovanje strogih procedura javnih nabavki i javno – privatnih partnerstava“.
„Da problem bude još veći, za razliku od naftno-gasnog sporazuma sa Rusijom, koji je bio raspravljan u Skupštini i bio dostupan javnosti, za sadašnje velike investicione aranžmane, poput izgradnje „Beograda na vodi“ i sporazuma o formiranju „Er Srbija“, mnoge važne informacije nisu dostupne – u Skupštini se usvajaju uopšteni međudržavni sporazumi o zajedničkim projektima u široko definisanim oblastima, a konkretni ugovori i njihovo objavljivanje se samo najavljuju“, isticala je Transparentnost pre šest godina.
Do danas se ništa u tom smeru nije promenilo.
Iako najavljuju „obračun sa mafijom“ (predsednik Srbije, Aleksandar Vučić) i borbu protiv kriminala i korupcije (premijerka Ana Brnabić ), poslovi se i dalje sklapaju mimo tržišta, isključujući konkurenciju, direktno sa stranim partnerom, preko međudržavnih sporazuma.
Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnost Srbija“, nedavno je za Nova.rs istakao da je kod nabavki koje idu mimo Zakona o javnim nabavkama, putem međudržavnih sporazuma, pre svega ugrožena – konkurencija. Jer, takvi ugovori sprovode se tako da nadmetanja ili uopšte nema, ili se sprovode uz propisivanje uslova koji privileguju unapred odabranog ponuđača.
Međudržavni sporazum o saradnji dve zemlje – Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, sklopljen je 2013. godine
Prva investicija na osnovu ovog sporazuma bila je u tadašnji JAT, sada „Er Srbiju“.
Te godine prestao je da postoji JAT, nasledila ga je novoosnovana „Er Srbija“ u kojoj je „Etihad airways“ imao (i danas ima) manjinski udeo od 49 odsto, a Republika Srbija većinski, od 51 odsto.
Sporazum je, 1. Avgusta 2013. u ime srpske strane potpisao Aleksandar Vučić kao potpredsednik Vlade.
Finansijski detalji nisu bili poznati. Sve do godinu dana kasnije, dok BIRN nije obavio nacrt ugovora između Vlade Srbije i „Etihad airways“ otkrivši da je za svoj udeo Srbija platila višestruko više u odnosu na partnera iz UAE.
Danas, sedam godina kasnije, „Er Srbija“ trpi posledice korona-krize, kao i svi avio-prevoznici na svetu. Međutim, i u periodu pre krize država je značajno subvencionisala ovu kompaniju.
Podsetimo – država je Er Srbiji isplatila najmanje 200 miliona evra u periodu 2014-2018, što se vidi iz završnih računa kompanije dostupnih na APR. Aerodrom „Nikola Tesla“, tada u državnom vlasništvu, nacionalnom avioprevozniku otpisao je 67 miliona evra potraživanja od 2013. do 2015. godine.
Kao što je Nova.rs već pisala, ostaje nepoznato koliko je “Er Srbija” uštedela na gorivu za koje je tražila povlašćenu cenu od NIS-a, kao i koliko je “Etihad” naplatio srpskom prevozniku lizing aviona i posada, kao i održavanje letelica.
„Er Srbija“ je prošle godine ostvarila dobit od 1,12 milijardi dinara, ali je istovremeno, prema zvaničnim završnim računima, u 2019. na ime subvencija, donacija, dotacija i premija knjižila duplo veći prihod – 2,4 milijarde dinara. U 2018. su subvencije iznosile isto toliko.
Kompanija je zajmila i tri kredita – dva, uzeta od ćerke firme Etihada, ukupne vrednosti 120,5 miliona dolara sa izuzetno visokim kamatama.
I dalje je nepoznanica kako je „Er Srbija“ uspela samostalno da vrati kredit od oko 58 miliona dolara ovog septembra. Drugi na naplatu dospeva iduće godine. A treći, od 40 miliona dolara, isto je pozajmica „Etihada“ , koju je nacionalni prevoznik UAE pretvorio u vlasništvo od 49 odsto u „Er Srbiji“.
Danas se sve češće govori da bi Srbija mogla da povrati stoprocentno vlasništvo nad nacionalnim avioprevoznikom. Da li će država ubrzo ući u dokapitalizaciju “Er Srbije”, što joj je omogućeno nedavno usvojenom uredbom – ostaje da se vidi.
Temelji projektu „Beograd na vodi“ postavljeni su takođe sklapanjem Međudržavnog sporazuma o saradnji sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji je potpisan 17. februara 2013. godine. Projekat izgradnje “Beograda na vodi” široj javnosti predstavio je Aleksandar Vučić zajedno sa predstavnikom građevinske kompanije “Emmar Properties” iz Dubaija. Nova kompanija “Eagle Hills” registrovana je u Emiratima.
Najavljena vrednost investicija – tri milijarde dolara.
Tada je najavljeno da će Eagle Hills izgraditi 1,85 miliona kvadrata stambenog, poslovnog prostora i prostora za zabavne sadržaje na čak 90 hektara. Biće izgrađeno ukupno 5.700 stambenih jedinica, poslovne zgrade, osam hotela sa 2.200 soba i najveći šoping centar na Balkanu.
Preduzeće „Beograd na vodi“ osniva se 24. jula 2014. godine (68 odsto vlasnik Belgrade Watrfront Capital Investment LLC iz Emirata, dok ostatak pripada Republici Srbije)
„Prema ugovoru kojim se na teritoriji Beograda na vodi suspenduju domaći zakoni, arapska firma Eagle Hills ulaže 150 miliona evra i obezbeđuje, kako se navodi, kamatonosni zajam od 150 miliona evra. S druge strane, Srbija ulaže zemljište od 100 hektara, ima obavezu raščišćavanja celog područja i obavezu izgradnje infrastrukture. Poslovni plan je proglašen poslovnom tajnom preduzeća Beograd na vodi, u kom arapski investitor ima 68 odsto vlasništva, a država Srbija 32 posto“, pokazuje analiza Insajdera.
Uz priču o Beogradu na vodi vezuje se i bespravno rušenje u beogradskoj četvrti Savamali, u Hercegovačkoj ulici, u noći između 24. i 25 aprila 2016. godine – tada su maskirani muškarci bespravno porušili privatne objekate u ovom delu glavnog grada.
Istraga o tome do danas nije pokrenuta.
Ukupna vrednost poslovne imovine Beograda na vodi na kraju 2019. godine iznosila je nešto manje od 287 miliona evra, a sopstveni kapital tog privrednog društva svega 59,2 miliona evra.
„S obzirom da su ukupne obaveze firme do kraja prošle godine dostigle 228 miliona evra, sledi da se napredak u izgradnji Beograda na vodi, počev od raščišćavanja lokacije, preko izgradnje infrastrukture, do gradnje pojedinih objekata, ne zasniva na finansijskim sredstvima većinskog vlasnika iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, već na kapitalu Grada Beograda“, naveo je Miodrag Skulić, osnivač i direktor Instituta za ekonomsko-pravne ekspertize u autorskom tekstu za NIN.
U petak, 30. oktobra otvoren je tržni centar u Beogradu na vodi. Prodajni centar od 300.000 kvadrata nikao je na lokaciji koja je, prema rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, nekada bila „najveći smećarnik“.
U martu 2018. godine Srbija sa francuskim „Vansijem“ zaključuje ugovor o koncesiji za Aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu.
Postupak je sproveden javno, „Vansi“ je ponudio 501 milion evra za jednokratnu koncesionu naknadu, a predviđeno je i godišnje plaćanje koncesione naknade tokom 25 godina. Koncesionar se obavezao da će tokom tog perioda investirati 732 miliona evra.
I to je, otprilike, sve što o koncesiji znamo.
Francuski koncesionar operativno upravljanje Aerodromom preuzima krajem decembra iste godine. Do tada je trebalo, kako je najavljivano iz vrha vlasti, javnost da bude upoznata sa svim detaljima ugovora o koncesiji, što se ni do danas nije desilo.
„Kada Vlada Srbije bude odlučila da ugovor o koncesiji nije poverljiv, on će biti potpuno javan“, kratko je u maju ove godine na pitanje Nova.rs odgovorila tadašnja ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović.
Zajedno sa ugovorom nije poznata ni studija opravdanosti ulaska u koncesiju, koja je javnosti trebalo da pokaže da je država zaista imala razlog da raspiše tender za ovakvu vrstu javno – privatnog partnerstva.
Srbija i sa Kinom i sa Rusijom ima sklopljene međudržavne sporazume – kineska i ruska kompanija rade na izgradnji pruge Beograd-Budimpešta i to tako što kineskagradi dve deonice, a ruska jednu. Još je nepoznanica – čija će biti lokomotiva.
Izgradnju Moravskog koridora pratile su priče da je tender raspisan za unapred poznatog investitora, koji je jedini mogao da odgovori zahtevima.
Posao na izgradnji auto-puta E 761, na deonici Pojate-Preljina je, putem javnog poziva, dobio američko-turski konzorcijum Behtel-Enka, koji je bio jedini ponuđač.
Zanimljivo je da je prvo je sa Behtelom u oktobru 2018. potpisan memorandum o razumevanju o izgradnji Moravskog koridora, a tek sledeće godine, u avgustu 2019. je raspisan tender na kojem je jedina ponuda stigla od – Behtela. Ugovor sa konzorcijumom u kojem je Behtel jedan od članova, potpisan je 5. decembra 2019. godine…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
