0
Radnici sve ređe mogu da se oslone na svoje predstavnike jer oni više računa vode o interesima investitora i vlasti nego o svojoj bazi, piše dnevni list Danas.
Što je više novih, i stranih i domaćih, investitora koji jure profit i trljaju ruke zbog dobrih subvencija koje su legle na račun a skromnih obaveza prema državi i još skromnijih prema radnicima koji su u Srbiji postali jeftina radna snaga koje ponestaje, sve je i manji otpor onih koji to trpe.
Poslednjih 10 godina, možda i više, nije bilo “glavnog” sindikalnog štrajka, tek sporadični “izrazi nezadovoljstva”. Sindikati “nisu više što su nekad bili”, oštrica je otupela, broj istinskih boraca za prava radnika se smanjio i sve je manje onih nezavisnih, a sve više i bukvalno državnih sindikata, piše Danas.
Poslednjih dana kragujevački sindikalci žalili su se medijima kako im se u gradu formira Zajednica sindikata Srbije, iza koje stoji vlast, a koja članove prikuplja tako što im obećava – revidiranje radnih mesta, tehnoloških viškova, otpuštanja. Mnogima u javnim preduzećima i državnoj upravi ovo zvuči veoma poznato.
„To da država formira sindikate se dešava, naročito u javnom sektoru i državnoj upravi, gde je javna tajna da ministar policije ima svoj sindikat. On to može da demantuje, ali mi znamo u praksi da ti sindikati postoje i da se formiraju tako što se pritiskaju ljudi ili daju privilegije“, kaže za Danas Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.
Sve se svodi, kako kaže, na to da ljudima pričaju da treba da uđu u taj sindikat jer će im biti ponuđeni bolji ugovori i pozicije, bolja radna mesta.
“Znam da je u PIO fondu formiran novi sindikat gde je iz postojećeg sindikata na hiljade izašlo i prešlo u taj novi, koji je formiran dolaskom nekih partijskih ljudi u Fond”, ističe Savić.
Česta pojava je, napominje ona, da i direktori u nekim firmama formiraju sami svoj sindikat, najčešće nakon što se poverenik požalio ili ušao u sukob sa njim.
“Sada vodimo bitku sa JK Bukulja, gde je direktor oformio novi sindikat sa našom članicom koju smo mi mesec dana pre toga spasili otkaza. On je našao pogodnu osobu za to i ucenama ili obećanjima doveo do toga da ljudi prelaze u taj sindikat”, naglašava Savić.
To se masovno dešava, kaže ona i teško je boriti se protiv toga jer je snaga u rukama poslodavca i direktora. Ovo nije samo “partijski” jer se, napominje ona, često radi o klasičnom ucenjivanju radnika i izraženo je tamo gde se ljudi pobune protiv nečega, makar to bio pokušaj da se dođe do neke informacije, ukaže na korupciju, od javnih nabavki do neracionalnog trošenja para ili neznanja u poslovanju što je masovno, jer dolaze kadrovi koji nemaju znanje za posao koji obavljaju.
Situacija je teška, a u ovoj neravnopravnoj borbi, ističe Ranka Savić, oni koji se bore za prava radnika imaju za protivnika državu i poslodavce.
Da je izuzetno loše i da je svakim danom sve više sindikata koje je kupila ili formirala država tvrdi i predsednik USS Sloga Željko Veselinović.
“Zajednica sindikata Srbije osnovana je neke 2014. kada je Aleksandar Vulin postao ministar rada, i taj sindikat napravljen je od ljudi koji su isključeni iz svih drugih sindikata i nije uspeo da zaživi normalnim putem. Funkcionisali su tako što su koristili privilegije koje im je vlast davala. To nije sindikat već interesna grupa, koja brani interese vlasti i pojedinih grupacija”, ističe Veselinović.
Takav državni sindikat prisutan je, kaže on, u mnogim ustanovama poput socijalnih službi i njegova funkcija nije ništa drugo do da brani vlast kada je to potrebno. Osim toga, u Srbiji odavno kao i u svetu postoje tzv. žuti sindikati, oni koje formira poslodavac u preduzeću i koji imaju zadatak da štite interese poslodavca.
“Dosta je firmi koje same formiraju sindikat, nađu svoje ljude i formiraju ga. Na primer, Mekdonalds ima svoj sindikat, gde je predsednik sindikata i direktor ljudskih resursa. Oni su poznata multinacionalna organizacija i ne bi im odgovaralo da ih neko proziva da nisu sindikalno organizovani. Ovako imaju sindikat koji su sami formirali”, kaže Veselinović.
U Srbiji, kako kaže, postoje i dva velika sindikata koje nije formirala vlast ali koje su sluge vlasti – sindikati policije i EPS-a, navodi. Veselinović kao primer “žutog” sindikata izdvaja i situaciju sa Geoksom u kom je pre četiri godine bio protest i nakon čega je poslovodstvo napravilo sindikat u kom je bio tek onoliki broj ljudi da bi se zadovoljila reprezentativnost i koji nije imao druga posla do da napada, kako kaže, Slogu.
“Postoji mnogo modela, gde se takvi sindikati formiraju ili ih kako ko dođe, vrlo jeftino kupi. Ružno zvuči, ali sindikati mogu da se kupe za nekoliko radnih mesta, koeficijente, seminare. Sindikalni pokret se u Srbiji urušava jer mi danas imamo samo 20 do 25 odsto ljudi koji su sindikalno organizovani, u svim firmama i svim sindikatima. To je za evropske standarde još uvek pristojan broj, ali s obzirom na to koliko je sindikata koji su na strani vlasti ili koje je vlast kupila mi smo danas u vrlo lošoj poziciji”, napominje Željko Veselinović.
Poverenje je među radnicima malo, strah veliki i to ide, napominje on, u pravcu da sindikalna scena kod nas nestane ili postoji samo u tragovima. Plaši se da će to malo što ostane da bude pod kontrolom vlasti, što je državi dovoljno da bi međunarodnoj javnosti pokazala da oni ne brane sindikalno organizovanje.
“Trenutno, sigurno je dve trećine sindikata u Srbiji pod kontrolom što vlasti što poslodavaca”, ističe Željko Veselinović, koji bi sindikalnu scenu kod nas uredio po rumunskom receptu.
U Rumuniji je nakon promene vlasti na šest meseci ukinut svaki sindikat, da bi se posle krenulo od nule, i gde su, po istim pravilima za sve, radnici odlučivali da li i u koje organizacije imaju poverenje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
