Sonja otkrila šta će joj biti najteže: O Srbiji, ponosu, odustajanju, sramoti

Utakmicom protiv Francuske u borbi za treće mesto na Olimpijskim igrama oprostila se od košarke."I to je na neki način veličina ovog tima, što je njih deset od jutros samo gledalo mene i Jelenu. Bio je ovo jedan emotivan dan, možda je u nekom trenutku i pogrešno usmerio naše emocije što se tiče utakmice. Nismo završili ono što smo se nadali da ćemo, nismo uspeli da donesmo Srbiji još jednu medalju za ovu generaciju. Ali, na kraju, to je to. Ostaje nešto mnogo veće od tih medalja koje smo osvajali. Pokazali smo da se ženska košarka igra i u Srbiji, da smo godinama, ne jedno ili dva prvenstva, već godinama predstavljali našu zemlju na najbolji mogući način. I da imamo to nešto više, što će, nadam se, ostati u amanet i sada kad prestajem da igram, a to su odnosi sa svim ljudima ovde i drugarstvo koje imam sa njima. U ovom trenutku sigurno da ostaje žal, ali ja se nadam da će se na neke duge staze vraćati sa osmehom i sa ponosom na sve što smo uradile za žensku košarku svih ovih godina", rekla je Sonja, prenosi KSS.Iako je razočaranje zbog poraza bilo veliko, ponos ga je nadjačao."Jako mirna sam sa sobom zbog ove odluke zato što nemam za čime da žalim. Ako sam kao dete uvek osećala da će mi možda u profesionalnoj karijeri, koliko god da sam se ostvarila, ostajati žal za uspesima sa Srbijom, mislim da smo to nadomestile poslednjih godina na najbolji način. Verujem da su oni koji su nas istinski pratili kao ekipu, videli koliko smo mi sa žarom, emocijama i borbenošću uvek predstavljale Srbiju, da znaju šta to znači za nas. Ma kakve da smo sezone imale, bile povređene, imale lične probleme ili ne, za nas je nacionalni dres bio nešto posebno. Samim tim i odnosi koje imamo u ekipi su nešto drugačije za nas. Tako da, nemam za čime da žalim".Sonja Vasić i kapiten Jelena Bruks bile su posebno emotivne, iako će Bruks nastaviti klupsku karijeru."Sad sam jako tužna, svi znamo da je biti četvrti na nekom takmičenju nešto najgore. Ali, dobro, na duge staze, da se malo i našalimo, ostavile smo da u Parizu druge generacije nadoknade ono što mi sada ovde nismo uspele".Na kraju utakmice je okupila saigračice na terenu kako bi im uputila oproštajnu poruku.

"Mislim da je ovo jedan od retkih trenutaka kada ja manje plačem od njih. Stvarno verujem da nema čega da nas je sramota. Mislim da smo izvojevale i ogromne lične bitke tokom celog leta. Svaka od nas je imala neke sopstvene borbe. Pa onda koliko smo mi meseci provle ovde, koliko je bilo momenata kada je nekoj od nas prolazilo kroz glavu da odustane, a nismo. Bilo da je to bila lična ili timska odluka, uvek smo se vraćale. Mislim da nas ova utakmica ne definiše kao ekipu, niti bilo koju od nas kao igračice. Mislim da smo izašle kao pobednice tokom celog ovog leta iz svega što smo prošle. Ma koliko da smo tužne i ma koliko da sam ja lično tužna, ja sam ponosna. Za mene je bila velika čast da budem deo ove ekipe i da sa takvim osobama delim svlačionicu, a onda i teren".Otkrila je Sonja i kako će bez košarke, odmor joj je preko potreban, ne samo posle ovog leta."Na početku, da probam da budem malo odmorna za promenu. Mislim da će mi trebati nekoliko meseci da dođem sebi posle celog ovog leta, s obzirom na to da je išlo turbulentno, od najvećih visina do najvećih padova. Ali, mislim da će mi najteže biti kada se one opet skupe i kada budu igrale, a ja to budem gledala sa strane. Mislim da su one svesne da neće imati veću podršku od Jelene, mene, i ko god još da se povuče. Da samo mi koje smo prošle sve ovo sa njima, možemo da znamo koliko to njima znači, da ih na pravi način podržavamo i da smo uvek uz njih".

Sonja i Jelena su još od mlađih kategorija zajedno. Bile su pravi lideri ove čudesne generacije, zajedno se i opraštaju od reprezentacije."Definitivno, danas je bila borba da ne kažeš što misliš, da se prećutno razumeš. Jelena i ja igramo 20 godina zajedno, bile smo na terenu zajedno na svim našim najvećim uspesima. To su neki odnosi koje teren defiše. Nema nikakve veze ni prijateljstvo, ni drugarstvo, ne postoji osoba sa kojom je meni lakše igrati nego sa njom. Žao mi je što joj kao kapitenu nismo doneli i ovu olimpijsku medalju. Definitivno znamo da je u svakom uspehu Srbije ona tu bila prisutna, mislim da će biti vodeće ime, uz par nas, koje će ostati kada se budemo prisećali ove generacije. Za mene je zaista nešto posebno da smo prošle to od 12 godine do sada, nas dve. A dosta ovde igračica da smo bukvalno od devojčuraka stasale uz jednu kvalitetnu seniorsku ekipu, a onda postale i šampionke u više navrata".Nisu mogle ni da zamisle da će ostvariti sve ove uspehe..."Iskreno, za mene je samo otići na Olimpijske igre bila nemoguća misija. Nisam se usuđivala da sanjam, jer je delovalo nerealno. Tek kada dođeš do tih nekih visina postaneš svestan da je to izvodljivo. U tim mlađim kategorijama, ma koliko da smo bili dobri, smatrala sam da je to-to. Što si postigao u klubu ili u mlađim kategorijama, da su to neki najdalji mogući uspesi. Meni je stvarno bila čast što smo Srbiju vratili na košarkšaku mapu sveta i što smo je uvek predstavljale na pravi način. Možda to nije bilo uvek sa najboljim rezultatima, nažalost. Nekada smo morale da priznamo da je taj dan neko drugi bio bolji od nas. Ali, verujem da retko kada se moglo reći da smo mi izašle na teren, a da svaka od nas nije dala sve od sebe", završila je Sonja Vasić.BONUS VIDEO Datunašvili sa bronzom i srpskom zastavom stigao u Beograd

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=zarubistizeubeogradik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2256693"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram