1
Damir Mikec, sjajni reprezentativac u streljaštvu, za Nova.rs pričao je posle "upucanog" srebra na Olimpijskim igrama.
PROČITAJTE JOŠ
Samo mu je ta medalja nedostajala. Damir Mikec ostvario je san i obradovao naciju osvajanjem srebrnog odličja, inače prve medalje za našu zemlju na Olimpijskim igrama u Tokiju.
Mnogo truda, emocija i odricanja bilo je potrebno da se ispiše najlepša strana istorije srpskog sporta. Mikec je za Nova.rs otkrio kako je izgledao njegov put do postolja.
„Pet godina sam sebe zamišljao sa ovom medaljom oko vrata. Tako sam i krenuo da pucam to finale, pomalo i emotivno, ali to mora da se stavi sa strane i da se misli samo na rad, a ne šta će sve to doneti, i da li će to biti medalja, razočaranje ili veliko slavlje. Hteli to ili ne, u jednom trenutku vam to dođe u misli“, kaže Mikec.
Ističe da je najveća pobeda bila da ostane miran kada je to bilo najvažnije.
„To je u stvari moj uspeh bio, da sam sve to mogao da iskontrolišem i da se posvetim onome što najviše volim i radim ceo život, mom pucanju, mom pištolju, sa kojim sam se saživeo“.
Neki uspesi su predodređeni da se dese, a nije drugačije bilo ni u ovom slučaju. Kada je pozvao svoju suprugu Melisu, koja se godinama takođe bavila streljaštvom, otkrila mu je jednu tajnu.
„Ona se rasplakala kad sam je zvao sa medaljom oko vrata i onda je rekla da mora nešto da mi ispriča. Ja je gledam i pitam šta je bilo, a ona kaže da me je sanjala desetak puta kako osvajam olimpijsku medalju i da je bila ubeđena, ali da nije smela da mi prizna. Bolje da mi je rekla da se ne nerviram, da se ne stresiram za džabe“, uz osmeh nam je ispričao Mikec.
Verovao da je sve bilo suđeno da se desi još na dan puta za Japan.
„Puno me je znakova pratilo da ću osvojiti medalju, i u Olimpijskom selu i pre polaska na put. Krenuo sam u Japan na dan kad je moja majka preminula, dali smo joj pomen za 18 godina. Izgubio sam je kada sam imao 19. Upio sam tu njenu energiju. Verovao sam da je to neki znak“.
U Olimpijskom selu je imao i veliku podršku ostalih srpskih sportista, a jedna priča nakon velikog uspeha svedoči kakva atmosfera vlada.
„Nisam jeo ceo dan, ne volim da jedem ništa pred pucanje. Kad sam se konačno domogao restorana, sreo sam svih 12 košarkašica koje su počele da viču moje ime. Svi su nas gledali, bilo je i emotivno i veselo, i svima je bilo drago zbog medalje“.
Koliko je njegov uspeh veliki, možda najbolje svedoči i priča još jedne naše takmičarke u streljaštvu, Sanje Vukašinović, koja je baš zbog njega počela da se bavi ovim sportom, a sada ga je uživo gledala kako osvaja medalju.
„Pokušavao sam emocije da suzdržim i tu radost, a valjanje po podu na kraju finala, čak sam i na podijumu zaplakao. Sanja me je dotukla tom porukom kada sam prišao da mi čestitaju“.
Nije mogao da sakrije ni ponos što je jedna mlada osoba počela da se bavi ovim sportom bog njega.
„Ona je divna devojka. Gledala je u jednoj emisiji koja je bila vezana za streljaštvo moju suprugu i mene gde je bila priča kako smo se upoznali i čime se bavimo. Kako se završila, ona je zvala svoju majku i rekla joj da hoće da se bavi streljaštvom. Sutradan je odvela u streljanu i evo je sada, uspešna devojka na Olimpijskim igrama. Neverovatno mi je kako su se kockice poklopile“.
Imao je Mikec poruku i za navijače u Srbiji.
„Manje nas je nego u Riju, ali imamo mnogo aduta. Mi jesmo mala nacija, ali imamo veliko srce. Molim i naš narod da nas bodri i da nam šalje pozitivne vibracije“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
