Pre godinu i nešto više Ubaldo Skanagata je na konferenciji za novinare u Melburnu imao originalan komentar na sedmi trofej Novaka Đokovića na Australijan openu. Tada je postao prilično popularan i u Srbiji.
„Not too bad, Novak, not too bad“, rekao je što je tada nasmejalo i Đokovića.
Šarmantni Italijan rodom iz Firence, koji je uveliko u osmoj deceniji života, nezaobilazan je na najvećim svetskim turnirima.
Ove godine u Melburnu broji da mu je to bio 157. grend slem turnir sa kog je izveštavao, ali kaže da nije siguran. Za Nova.rs je rešio da otkrije neke od bisera iz svoje duge i plodne novinarske karijere.
„Da budem iskren, mogao bi ovo da bude moj 160. najveći turnir, ne mogu tačno da se setim ni sam. Znam da sam bio na 46 Vimbldona, i to bez onog olimpijskog turnira 2012. kog ne računam u sve to, potom na 44 Rolan Garosa i 30 puta sam bio na Australijan openu. Znam da od 1984. nisam propustio nijedan US Open, tako da dolazim do broja od 157. Ali star sam i ne mogu baš da budem precizan ni kada je reč o tome na koliko ukupno turnira sam bio“, kaže Skanagata i dodaje:
„Nije to nikakvo posebno dostignuće. Stvar je samo da sam čovek u godinama. Imam dobru memoriju tako da mogu da vam ispričam mnogo toga, posebno od 1974. godine, recimo sva vimbldonska finala, da nabrojim igrače finaliste bez da se ijednom zbunim! To bi trajalo tri minuta! Ako me ljudi pitaju iz određene godine, setiću se odmah finalista i ko je pobedio. To je uvek igra koju igram sa kolegama“.
Koji od svih tih mečeva je bio najvažniji ili najuzbudljiviji za vas?
„Najvažniji mi je bio kada sam bio u Parizu 1976. i kada ga je osvojio Adrijano Panata. Sećam se da sam tada zamalo zaplakao, jer sam nekad kao junior, bio u juniorskom timu Italije sa njim. Sećam se kako smo svi tada govorili, kao deca, da ćemo svi biti jako srećni ako neko od nas ikada bude osvojio neki veliki turnir. On mi je bio kao brat, ta njegova pobeda me je jako dirnula i naravno, to što je to bio njegov prvi Rolan Garos, očekivao sam da će biti još mnogo, ali to se, nažalost, nije dogodilo. Nikad više niko iz Italije nije osvojio Rolan Garos, sve do 2010. i Frančeske Skjavone“, rekao je italijanski novinar i uz uzdah nastavio:
„Italijanski tenis nije bio tako uspešan kao što smo svi očekivali. Imali smo 1959, 1960. Nikolu Pjetranđelija koji je osvojio Rolan Garos, dva finala Dejvis kupa, ali od 1976. do 1980. još četiri finala, osvojili smo jedno, u Čileu. Dakle, kao Italijan, nisam baš nešto bio posebno srećan. Imali smo igrače u Top 10, Frančeska Skjavone je bila četvrta, Flavija Peneta šesta, Sara Erani peta, Rafaela Vinči sedma.
„Sećam se velikih finala, jedno koje ne mogu da zaboravim je kada je 2001. Goran Ivanišević pobedio Patrika Raftera na Vimbldonu. Igralo se u ponedeljak, fantastična atmosfera, mnogo mladih je bilo jer su se karte prodavale u poslednji čas, pa su ih pokupili mlađi. Bilo je Australijanaca, Hrvata, bila je sjajna, fer-plej atmosfera. Takođe, ne mogu da zaboravim ni druga finala, recimo između Mekinroa i Lendla kada je Lendl slavio u Parizu 1984. godine. Mekinro je igrao odlično, imao je 2:1 u setovima i brejk loptu u četvrtom i šansu da pobedi, ali je izgubio. Poludeo je jer je bio besan na jednog američkog reportera. Tada je rekao kako je glas njegovog urednika koji mu je prenosio instrukcije tokom meča bio tako glasan, da je sve mogao da čuje na terenu. Prišao je, skinuo mu slušalice i dreknuo, ‘zaveži’!“
„Takođe, ne mogu da zaboravim ni meč kada je Čeng pobedio Lendla 1989. baš u Parizu, pre finala, posle je pobedio Edberga, a Edberg je u polufinalu pobedio Bekera. Čeng je dobio Aženora i Česnokova. Bilo je to ono njegovo čuveno serviranje ‘ispod ruke’ što je izludelo Lendla. Bilo je zaista mnogo mečeva… Agasi i Sampras kada su igrali na US Openu, a nisu izgubili svoj servis, pa su igrali četiri uzastopna taj-brejka. To nije bilo u finalu“.
Kaže da mu je ostalo u sećanju i jedno finale Dejvis kupa.
„Igrale su Švedska i Rusija i tada je došao ruski predsednik Boris Jeljcin, baš kada je Aleksander Volkov servirao za meč. Nastala je desetominutna pauza zbog ceremonije koja je sve to pratila. Volkova je to toliko poremetilo da je posle izgubio meč. Švedska je osvojila trofej. Opet, u Moskvi, bio sam svedok kako su Rusi natapali teren vodom kada su igrali protiv Nemačke. Znali su da Boris Beker ne voli preterano brzu podlogu i onda je sledećeg dana bilo sve otkačeno, nije moglo da se igra, sudija je odlučio da odloži meč jer je bilo užasno klizavo! Nemci su protestovali, bilo je zaista mnogo neverovatnih situacija“.
Bilo je mnogo promena u tenisu, ali i u svetu. Mnogo se toga u istoriji dogodilo.
„Sećam se kad je Česnokov dobio Vilandera, mislim da je to bilo 1983. godine. Pričao je da je mogao da igra samo uz dozvolu Ruske teniske federacije. Rekao je, ‘moja soba u pariskom hotelu je veća od mog apartmana u Moskvi’. On i kolege su se tada borile da zarade, jer nisu imali velika primanja. Sećam se i Ivana Lendla i Martine Navratilove u istoj situaciji. Sa Martinom sam pričao na US Openu, kada je želela da napusti Čehoslovačku, ali nije to smela da objavi. Morala je da bude oprezna, jer joj je majka još bila u Čeholsovačkoj i plašila se posledic“.
I sam je imao nekoliko snažnih iskustava.
„Bio sam u Pragu, igrao sam tamo 15 dana pre nego što su Rusi tenkovima 1969. ušli u grad. U Švedskoj sam se zatekao kada je Gorbačov rešio da se počne sa rušenjem Berlinskog zida. Bio je turnir u Stokholmu, celu noć sam bio budan, gledao sam TV, šta se dešava“.
Ubaldo je i sam igrao tenis, ali kako kaže, bio je amater.
„Igrao sam, bio sam amaterski školski šampion u Italiji, bio sam u tom juniorskom državnom timu, ali nisam bio tako sjajan. Sećam se da sam pobedio tada najboljeg meksičkog igrača, koji je igrao osminu i četvrtfinale na Vimbldonu i US Openu, to su mi bile najbolje pobede, ali nisam bio ozbiljan profesionalac. U to vreme samo top četiri igrača su zarađivali u Italiji. Ako ste bili sedmi ili osmi u Italiji, niste ništa zarađivali. Otac je želeo da studiram, tako da sam više igrao iz zabave nego profesionalno“.
Radio je Ubaldo i druge stvari u vezi sa tenisom.
„Postao sam direktor ATP turnira u Firenci, grada u kojem i dalje živim. Kao direktor turnira tada sam davao vajldkarte Janiku Noi, Ivanu Lendlu, čak je i Goran Ivanišević igrao finale dok sam bio na funkciji. Takođe, iz tog perioda sećam se Jona Cirijaka, koji tada nije bio tako bogat, a sada je milijarder. Čuvena je priča o tome kako je došao Firencu i kako se za pet do deset dolara kladio sa ljudima da može da proguta staklo! Stigao je tamo sa jednim reketom, posle je počeo da sarađuje sa Ilijeom Nastaseom. Mislim da je tada Nastase bio pomalo naivan, hteo je da igra svuda, a Cirijak je uspevao da pravi novac i za njega. On je taj koji je izmislio posao agenta i menadžera kod tenisera. Toga je u to vreme bilo u boksu, ali ne i tenisu. Cirijak je tako otišao do roditelja Borisa Bekera i rekao im, ‘dajem vam 250.000 dolara za tri godine, da brinem o njemu’. Imao je jaku viziju, gledao je daleko unapred. Radio je isto sa Giljermom Vilasom, Anrijem Lekontom, Ivaniševićem… Posle je postao i direktor Mastersa u Madridu.“
Tokom kratke igračke karijere susretao se i sa igračima iz nekadašnje Jugoslavije.
„Sećam se da sam igrao mečeve sa Željkom Franulovićem i Borom Jovanovićem, dva puta. Niki Pilić i ja se znamo dobro, uvek je bio sjajan sa mnom. Kad je Italija osvojila Dejvis kup 1976. igrali smo u drugom kolu sa Jugoslavijom u Bolonji. Pilić i Franulović su igrali za Jugoslaviju, možda i Jovanović. Tad je Jugoslavija bila jedna zemlja, niste razmišljali da li je neko Srbin ili Hrvat. Razlike su došle kasnije.“
Odličan odnos imao je i sa bivšim prvim igračicama sveta iz Srbije, Anom Ivanović i Jelenom Janković.
„Jelena Janković je uvek bila nasmejana, uvek je volela to što sam postavljao drugačija pitanja od ostalih. Znam da je uvek vodila računa o sebi, uoči mečeva se mnogo spremala, popravljala je šminku, želela je da sve bude na svom mestu. Jako mi se dopada kao ličnost, uvek je odgovarala inteligentno na pitanja. Takođe, ne znam ko nije impresioniran lepotom Ane Ivanović. Ipak, ona je davala uvek nekako odgovore koje ste mogli da predvidite. Jelena je uvek bila nasmejanija, imala je jači osećaj za humor. Sećam se tih priča kako su igrali u bazenu jer nije bilo terena za igru, morali su da igraju direktno, jer nisu mogli loptu šalju u uglove terena, nije bilo prostora!“
Ubaldo je bio i na Serbia Openu, a pamti i neka druga, kako kaže, srećnija vremena.
„Došao sam da radim kao TV komentaror na Serbia Openu, imam i dobra sećanja na te dane. Bio sam jednom davno pre toga, kada smo takođe igrali u Beogradu, a sećam se i jednog plavog momka, Marka Ostoje, a onda i Slobodana Živojinovića i njegove supruge, pevačice Lepe Brene. Bila su to drugačija vremena, bez strogih pravila ATP, menadžera. Mogao sam da odem u Monte Karlo s Bjernom Borgom, Adrijanom Panatom, da budem sa njima. Sećam se kako sam upoznao Iliju Nastasea sa jednom od njegovih pet žena, nikad mi to nije oprostila!“
Čuvena je i epozida sa Borisom Bekerom iz 1991. kada je osvojio Australijan open i postao broj jedan na svetu.
„Vraćali smo se za Evropu istim avionom, bio je to let od Melburna do Frankfurta. Boris je častio sve u avionu šampanjcem, jer mu je to bilo prvi put da bude broj jedan. Tad je izgubio prvi set od Lendla, ali je dobio naredna tri. Dok sam spavao, kraj mene je sedeo doktor Nemačke teniske federacije, a Beker je hteo da priča sa njim. Popio je malo više i pao preko mene. Probudio me je i počeo je da se izvinjava,’Ubaldo, izvini, nisam hteo’. Pitao je, ‘šta mogu da uradim za tebe’? Ja sam mu rekao, pošto Italija dolazi u Dortmund da igra Dejvis kup, daj mi intervju jedan na jedan i kvit smo! Nisam očekivao da će se setiti svega. Međutim, bio je četvrtak, 200 nemačkih novinara na pres konferenciji, jer je tad Nemačka prvi put imala igrača broj jedan. Pred kraj obraćanja medijima je rekao, ’sad vas sve molim da izađete, jer imam jedan na jedan intervju’. Mislili su svi da će to biti nemački list, ali on je rekao meni da ostanem! Mislio sam, čime sam to zaslužio, ali stvar je u tome da sam samo imao mnogo sreće“.
Klinac Lendl „ubio“ prijatelja Italijana
Zanimljiva je i priča o ranim danima Ivana Lendla, kada je Skanagata bio direktor turnira u Firenci.
„Bile su kvalifikacije. Ivan je došao sa tadašnjim trenerom Pavelom Kordom, stricem igrača Petera Korde. Kasnili su i trebalo je da ih izbacimo iz žreba. Igrao je sa mojim kolegom, Italijanom, koji je bio, sasvim slučajno, moj kućni gost tokom turnira! Rekao sam, mu, ne mogu da ga izbacim, momak dolazi iz Praga, preko Milana, trenirao je, izgubio je let, budi fer i sačekaj ga. Pitao me je, kako igra taj Lendl? Rekao sam mu, ma daj, pobedićeš ga. On je klinac. Lendl je došao i pobedio lagano. Prijatelj je bio ljut na mene. ’Bastardo’, vikao je na mene! ’Rekao si da čekam, a on me je ubio na terenu, igrao je neverovatno“.
Džon Mekinro je takođe deo sjanih storija italijanskog novinara.
„Džon je tada došao da igra na egzibiciji u Firenci. Trebalo je da igra sa Lendlom. Bio je tada u vezi sa prvom suprugom, Tejtum O’Nil. Imao sam tada motor, vozio sam ga svuda po Firenci. Stalno me je upozoravao, polako Ubaldo, polako. Tada smo otišli zajedno da kupimo nakit za Tejtum, jer joj je bio rođendan. Zamolio sam moju majku da ode sa njim u zlataru, jer se u nakit nisam razumeo. Od tad je uvek bio dobar prema meni. Igrali smo jednom i tenis, bio je bez majice, imam još te slike. Onda su on i Janik Noa otišli na jedan koncert i napravili šou, jer su nastupili zajedno. Mekinro se oduvek šalio sa mnom. I njegov brat Patrik je sjajan, prošle godine kada je sa porodicom dolazio na odmor kod Firence, tražio je da mu pomognem, tako da sam mu našao i teniski klub gde može da igra. Kažem vam, ranije je bilo lakše. Mogli ste sa teniserima na večeru, kao Nastase i ja, na picu! Sad je nemoguće.“
Ubaldo slikovito daje i primer kakve su promene nastale u svetu tenisa.
„Jedne večeri otišao sam u jednu tratoriju u Firenci, koja se zove ‘Ruđero’. Doneli su mi bocu vina na kojoj nije pisalo ‘Ruđero’, po imenu restorana, već Rodžer. Poneo sam je kako bih je uručio Rodžeru Federeru, jer mi je to delovalo zabavno. U Melburnu, na kraju presa, izvadio sam je i dao je Rodžeru. Bio je presrećan, zahvalio se, rekao je: ‘Baš lepo od tebe’! Ali čovek iz ATP, Nikola Arzani, bio je besan kao ris! Rekao je ’šta radiš, donosiš poklon igraču! To ne može’“, otkrio je Ubaldo.
Svestan je i da je zbog onog videa sa pobedničke konferencije za medije na Australijan openu 2019. godine, postao veoma popularan u Srbiji.
„Da, verujem zbog onog – not too bad, Novak, not too bad. Novak je sjajan, na Rolan Garosu je posle poraza od Tima u polufinalu, na moje pitanje da li Tim zauzima mesto Endiju Mariju u velikoj četvorci, kao recimo Ringo Star u Bitlsima, kao neko ko je bio najmanje popularan. On je imao dobar odgovor. Rekao je: ’Ne znam da li je Ringo Star baš najmanje cenjen od njih, ali ti Ubaldo uvek postavljaš najinteresantnija pitanja’! Bilo je to zaista lepo čuti“.
Rafu je na US Openu pitao šta ne voli da jede, a Španac je odgovorio da ne jede sir. Ali Italijan to nikako nije mogao da proguta jer…
„Rekao sam mu, u redu je da ne jedeš sir, ali kako onda svaki dan jedeš picu? Pica bez sira, ne verujem da to igde ima. Kakva je pica bez mocarele? Verujem da Rafa toga i nije bio svestan“.
On da je usledila i ona epozoda kada se Rafa naljutio na Ubalda, a jednostavno, došlo je do nesporazuma. Što bi se reklo, bili su „izgubljeni u prevodu“.
„Pitanje koje sam mu spremio na ATP tur finalu u Londonu bilo je drugačije, ali sam u sred presa morao da ga menjam. I onda je samo izletelo, ‘Da li si zbog braka bio pomalo dekoncentrisan’, a trebalo je da kažem zbog venčanja. Dakle „mariage“ i „wedding“, razlika je u tome. Odgovor je bio ljutit, u stilu, šta ti je, Siska i ja smo zajedno deset godina! Ono što sam hteo da kažem je bila ceremonija od 500 ljudi, dolazak španskog kralja, da li ga je to poremetilo. Tražio sam izvinjenje, ali nije hteo to da uradi. Rekao je ’moj engleski nije tako dobar’, ali sam mu odgovorio, u stilu da ni moj nije baš sjajan. I na tome se završilo. Ali naš odnos nije loš. Sećam se kako mi je jednom, kada je osvojio Rim dao svoju majicu koja je bila uprljana šljakom. Eno je i dalje je tamo, uramljena stoji je na zidu sobe mog sina“.
Mnogo toga ima da ispriča i o članovima čuvene „velike trojke“ – Federer, Đoković, Nadal.
„Razlog što imam dobre odnose sa igračima je što ih znam dugo. Federer je kao junior osvojio Firencu, sa 16,5 godina. Pobedio je Filipa Volandrija. Pa sam ga gledao u njegovom prvom Dejvis kup meču u Nojšatelu, kada sam tamo dolazio sa Italijom. To pomaže. Nadal, isto, jednom je u Monte Karlu kasno pod reflektorima završio meč sa Albertom Kostom. Te večeri su ostala tri ili četiri novinara jer su svi zbrisali na žurku koju je organizovao turnir u Monte Karlu. Novaka se sećam iz perioda sa početka karijere, kada mu je trener još bio Rikardo Pjati. Sećam se da sam bio jedan od novinara koji su ga pozvali da dođe na žurku igrača u Monte Karlu. Ja sam učestvovao u organizaciji, smišljao scenario, pravio prigodne pesmice koje je igrači trebalo da pevaju. Čak sam i ja pevao jednom Prislijevu pesmu, ’Are you lonesome tonight’. Ali ja sam to preveo u ’Are you lonesome Galbrajt’, jer su tada u dublu igrali Galbrajt i Kokonel i tad su se razišli. Bilo je šašavo, čak sam spremao i lažne vesti za lažne novine, na lažnoj televiziji i Novak je bio tu, igrao je, sve mu se jako dopalo. Učestvovao je u probama, pre nego što smo izlazili na binu. Bilo je sjajno, videlo se da je prirodan. Jako mi se dopada, o njemu mogu da kažem samo dobre stvari.“
Bilo je još dosta epizoda sa Noletom.
„Sećam se da je jednom u Monte Karlu dobio meč posle izgubljenog prvog seta. Tada mu je sponzor bio ‘Pežo’, a vozio je auto na dizel. Rekao sam mu na konferenciji, ti uvek počneš sporo, kao da ideš na dizel, a onda nekako pobediš. Bio je srećan, jer sam pomenuo ime njegovog sponzora, a sećam se i kada je prešao u ‘Lakost’. Pitao sam ga, sećaš li se da je Rene Lakost plakao kada je gubio mečeve, pa su ga prozvali krokodilom i zbog toga! Ponekad morate da nađete način da rešite određene situacije u razgovoru sa igračima.“
Ono što ne može da kaže ko mu je omiljen od svih tih igrača koje je gledao na turnirima.
„Teško je to reći. Sećam se Mekinroa koji je imao 82 pobede u 85 mečeva te 1984. On nije igrao dugo na tom najboljem nivou, ali tada je izgubio samo od Armitraža, Lendla i Sundstroma. Ipak, Džon nije imao taj kontinuitet da traje tako dugo kao recimo ova trojka, Federer, Novak i Rafa sada. Bekera sam voleo više od Edberga, jer je Šveđanin nekako bio predvidljiviji. Igrao je servis-volej, prelep za gledanje, a čudo je da je uspeo toliko mnogo da uradi jer nije imao tako dobar forhend. Beker je izgubio mnogo mečeve jer je ponekad bio malo arogantan, hteo je da pokaže da uvek može da pobedi, a nije bilo tako. Bekera sam voleo jer vam je na svakoj pres konferenciji davao naslov. Isto kao Ivanišević ili Endi Rodik. To su bili trojica najboljih na konferencijama. Edberg je bio previše učtiv. Nije davao mnogo toga, ali i to je bilo u redu, biti povučen, stidljiv i korektan.“
Interesantno je i šta kaže o trci Novaka, Rodžera i Rafe za istoriju i rekorde, kao i titulu najboljeg svih vremena.
„Oni su neverovatni i svaki od njih je poseban na svoj način. Mislim da će na kraju Đoković imati najviše titula. Očekuje se uvek da osvoji bar dve od četiri grend slem titule godišnje. Sampras je isto tako bio neverovatan, u onim teškim momentima, drugi servis je umeo da odigra kao da mu je prvi. Bez i da trepne. Mislili smo tad sa 14 slemova da ga niko neće stići“, analizira Skanagata za Nova.rs i dodaje:
„Ipak, Đoković je najneverovatniji atleta od svih, nikad nisam video da neko radi onošto on čini, kad pravi one špage! On i Jelena Janković! Ipak, on je čudesan. Rodžer može da igra sjajno, ali teško je objasniti to da je 19 ili 20 puta izgubio u mečevima gde je imao meč lopte. Sećam se u Rimu, kada je igrao protiv Emilija Sančeza i kada je izgubio posle dve meč lopte, šta mi je tada Španac rekao. Jer znate, Rodžer je oduvek želeo da meč završi elegantnim udarcima. Emilio mi je rekao, ‘da je Rafa imao te meč lopte, ne bi ih propustio’. Nadal je ubica, ne daje poklone. A Rodžer je nekad pomalo Narcis!“
Ubaldo je tokom godina mogao fino da iznijansira njihove karaktere.
„Đoković je nekako najljudskiji u toj grupi. On ako dobije prva dva seta, opusti se u trećem. Nekad poneki set ispusti, Federer može da izgubi jer ne igra dobro, ali ne daje poklone. Nadal ne daje uopšte. Ako može da te pobedi 6:1, 6:1, 6:1, on će to da uradi, a Novak će recimo da dozvoli 7:5 u trećem. To su neke razlike, ali zato niko u ključnim momentima ne igra bolje od Novaka, on i Nadal su tu najbolji. Rodžer nije, zato je i izgubio od Novaka na US Openu 2011. sa 5:3 i 40:15 posle ona dva Novakova sjajna udarca“, zaključio je prvi čovek sajta „Ubitennis“.
Pratite nas i na društvenim mrežama: