47
Novak Đoković - najbolji teniser sveta i najbolja meta za komentare, kritike i osude.
I tako već dobrih petnaestak godina.
PROČITAJTE JOŠ
Nikada teniski svet nije zapravo prihvatio momka rođenog u Beogradu, a on je gotovo na sve načine pokušavao da u očima javnosti postane legitimni ambasador „belog sporta“.
Još od vremena imitacija, dana kada je nazivan „Džokerom“, sin Dijane i Srđana je posmatran ispod oka, kao nekakav uljez, kao pojava koja se dogodila tenisu, a kao da „on“ nije ni želeo da dođe do toga.
Novakovo dečačko oponašanje rivala je još tada nailazilo na oprečne reakcije, oni sa širim duhom su shvatili šta je želeo da postigne, ali je bilo i povređenih sujeta koje se nisu oporavile do današnjih dana.
Odatle je sve počelo, a nastavilo se primedbama na račun Novakovog dugog pripremanja za servise, čestih nekontrolisanih emotivnih izliva, ali i navika van terena.
Za sve to vreme Đoković je pokušavao da pronađe način da dobije svoj mir, da skrene pažnju sa opšte atmosfere i da iz toga izvuče motivaciju.
„Kada oni sa tribina viču ‘Rodžer, Rodžer’, ja čujem ‘Nole’, ‘Nole'“, otkrio je jednom prilikom srpski teniser svoj mehanizam za pretvaranje negativne u pozitivnu energiju.
Metafizika, zar ne?
Doživljavao je Novak nekoliko prekretnica u karijeri, prolazio je kroz period traženja sebe, a u tome mu teniski svet nije pomogao. Naprotiv.
Da li jeste ili nije promenio veroispovest, kakvu ulogu je imao kontroverzni trener Pepe Imas u njegovom timu, zašto jede ili ne jede ovo ili ono, da li je izgubio pobednički instinkt prihvatanjem ideologije „ljubavi i mira“ koju je naučio od Španca…
Na sve to, Đoković je odgovorio usvajanjem novog načina za otpozdrav publici na kraju mečeva, pokretom rukama od grudi ka tribinama, što je trebalo da znači da on i dalje ima ljubavi čak i za one koji gaje drugačije emocije prema njemu.
I tu je bilo izuzetaka. Posle finala Vimbldona 2019. godine, u kom je spasao dve meč lopte za Federera, samo je pogledom prošarao po tribinama sa kojih je prethodno dobijao sve osim podrške, napravio jasnu distancu prema svemu tome i u najvećem miru čučnuo i pojeo nekoliko vlati drevne trave sa glavnog terea Ol Ingland klaba.
To nije bilo dovoljno da neka usta zaćute. Čak i kada nije bilo tenisa, pronalaženi su načini da se Novak stavi na stub srama, poput okolnosti sa starta ovogodišnje pandemije koronavirusa.
Doskočicom „Nowax Djokovid„, anglosaksonski, ali i španski mediji, izvlačili su iz konteksta Đokovićevu izjavu o prinudnom vakcinisanju i od njega napravili „ikonu antivakserskog pokreta“, što je notorni nonsens.
Ali, prošao je gde je prošao, zakačio se gde se zakačio i ostao kao etiketa najboljem teniseru sveta.
Poseban krug pakla za Novaka je bio spreman zbog organizovanja „Adrija tura“ usred pandemije, za šta je dobio dozvolu srpskih vlasti, a potom i koronavirus, sve iz velike želje da vrati teniski sport na veliku scenu i pokuša da stvari koliko-toliko vrati u normalne okvire.
To nije bilo moguće, Novak je utehu ponovo našao u meditaciji, odnosno tihovanju, čak i na „Bosanskim piramidama„, zbog čega je posebno stigao u centar pažnje i dobio nove negativne epitete.
I dok je Đoković pokušavao da organizuje akciju pomoći nižerangiranim teniserima, napustio Savet igrača i osnovao nezavisno udruženje, uslovi za povratak tenisa su bili omogućeni, na neki način, pa je i na terenu demonstrirao svoju veličinu.
Osvajanje turnira u Sinsinatiju nije moglo da bude ispraćeno titulom na US Openu, zbog već famoznog slučaja „sudija i loptica“, zbog čega je anglosaksonska javnost ponovo skočila na kičmu Novaku.
Pojedinci su čak govorili da će to biti Đokovićev „beleg za celu karijeru“, on je ponovo morao u „izolaciju“ i sabiranje misli, ali se iz svega opet vratio sa titulom, ovoga puta sa turnira u Rimu.
Ni na Rolan Garosu nije moglo bez otrovnih strelica prema njemu, nežnim dušicama je zasmetalo to što Novak traži medicinsku pomoć, iako je bilo očigledno da ima probleme sa vratom.
Ili im je samo zasmetalo to što su ti problemi nestali pa više nije bilo šanse da se Novak porazi…
Jeste imao „nulu“ u prvom setu finala protiv Nadala, jeste finale i izgubio, ali je ostao na nivou, na gospodskom nivou o kom „pravoverni predstavnici belog sporta“ mogu samo da sanjaju.
I pokušavaju da izvrnu njegove reči, poput Kris Evert koja ga je optužila za seksizam, te Federera koji je brže-bolje, posle Novakove konstatacije da mu je Nadal najveći rival, o čemu svedoči i broj njihovih međusobnih mečeva, dao izjaviti da je Španac zapravo njegov najveći rival jer su se izjednačili po broju grend slem titula.
A i jedan i drugi bi trebalo da znaju da je Novak mlađi od obojice, da mu je toliko kritikovan način ishrane omogućio da svoje telo očuva do nivoa da osim povrede lakta nije imao većih zdravstvenih problema, te da gotovo da ne postoji podloga na kojoj ne može da ostvari pobedu.
I da sačekaju još jedan onaj pogled kao sa Vimbldona 2019. godine. I oni, a i cela vrla, fina, dobra, pristojna i kulturna teniska publika, zajedno sa Benom Rotenbergom.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
