0
Znam pretpostavljam da ste svi već izvadili najmanju violinu na svetu kada ste čuli da neko, dođavola, može da pronađe dlaku u jajetu (ima još jači izraz u srpskom, ali za taj konsultujte "Crveni ban", da ne bih bio banovan na internetu, he he) u tome što ide na drugi kraj planete. Ipak, evo kako, zapravo, izgleda priprema za takav put.
Prvi put sam u avion ušao sa 27 godina. Prva destinacija u životu mi je bila – Melburn. Sada četiri godine kasnije, sudeći po doktoru internetu, imam mnogo više preletenih kilometara nego prosečan stanovnik planete. To me u influens eri apsolutno stavlja u ulogu stručnjaka!
PROČITAJTE JOŠ
Doduše, neću renovirati svoju kuću od 5.000 evra, neću snimati Vlogmas ili vas ubeđivati u magične kutije, ali ću vam ispričati kako izgleda proces odlaska na jedno ovakvo putovanje. Iz dve perspektive naravno. Jedna obuhvata kako svi ostali vide mene, a druga je moja najčešća replika koja deluje otrežnjujuće na ljude isprva. Kasnije me verovatno vređaju, ali i to je deo jedinstvene društvene dinamike ove zemlje.
Dakle, krenimo od onog „Blago tebi, ideš u Australiju“. To je početak svake rečenice ikada kada neko sazna da idemo na poslovni put da pratim prvi grend slem u sezoni.
Prvo, mnogi posao sportskog novinara ne vide kako posao.
Drugo, svako napuštanje zemlje za većinu je isto što i odmor. Tu je znak jednakosti potpuno isti kao u 1+1=2.
Na to „Blago tebi, ideš u Australiju“ može da se prikači još hiljadu različitih nastavaka koje sam čuo.
„…, a mi ostajemo ovde.“
„… dok ćemo mi ovde da se smrzavamo.“
„…, a nas ko j****.“
„…, pojedi nekog kengura, he he.“
„…., nemoj ni da se vraćaš.“
Hajde da stanemo tu i da kažem da sam zaista privilegovan što sam u poziciji da idem (neću odmah da izvodim rejdž bajtove).
Uostalom, samo oko 500 novinara iz čitavog sveta će provesti 20 dana u Melburnu. Ali tih 20 dana predstavljaju drugi deo jednačine.
To je i dalje posao i verovatno je da ću raditi i više nego u Srbiji (biće zanimljivo videti kako će na ovo reagovati urednik) i da ću 12 sati dnevno provoditi gledajući mečeve ili pišući tekstove. Dakle, to je posao, pozamašan i zahtevan sa odgovornošću da tamo ne predstavljaš više samo sebe. Doduše i dalje se na posao sportskog novinara gleda kao i na posao strimera.
„Čekaj, ti gledaš mečeve i pišeš o njima i za to dobijaš pare?“
Zvuči idealno, zar ne? U odnosu na mnoge, mnoge, mnoooge druge poslove stvarno jeste, ali da li ima neko nekada da nije kukao na svoj posao. Ako može da kuka Jokić mogu i ja, a i dalje ću ga raditi najbolje što mogu. Samo nemojte kukanje da mi oduzmete.
Ali, ono što je najteže od svega je što se zaista, ali zaista, pauzira život na 20 dana. Toliko dugo neću biti kući i to postaje sve teže što češće to radite. Ukoliko se desi bilo šta nepredviđeno kod kuće u tom periodu ne možete to da rešavate. Tako su se dešavale neke tragedije u kojima nisam mogao da pomognem, velika slavlja meni dragih ljudi kojima nisam prisustvovao, ali i neke bizarne banalnosti – frižider koji odjednom počinje da pišti.
Jedne noći sam dežurao pored frižidera gledao klipove i priručnike kako da rešim problem. Nijedan komad bele tehnike nije imao takvu pažnju do sada! Da je potrajalo još koju noć… Uf, silom nametnuta insomnija je lomila i jače od mene.
Sve to mora neko drugi da uradi za vas, kao i spremanje klope, šetanje psa. Vaš život postaje tuđi na 20 dana, a rupa koja ostaje vašim odsustvom nekada je nenadoknadiva.
Pauziranje privatnog života na 20 dana je užasno, užasno teško, a to ne može niko da vam pojasni dok sami ne odlučite da odete negde. Ali, sami! Ne sa porodicom, ženom, mužem. Sami samcijati.
Problemi ne prestaju kad vi odete. Samo se talože, čekaju vas ili od vas zahtevaju reakciju čak i 15 hiljada kilometara dalje. Samo mogu da poželim da ih bude što manje. A možda će ovo biti način da vam o njima i pišem.
Moje pripreme za Australiju su počele u većoj meri od septembra kada sam pronašao duplo jeftiniju kartu, zamolio firmu da je kupi i tako otpočeo čitav proces. Karta je doslovno duplo jeftinija jer je kupljena ranije, ali i u sklopu akcije. Doduše to znaci da ću u avionu provesti 19 i po sati plus dva. Kad smo kod pauziranja života…
Nakon toga sledi dobijanje akreditacije, vađenje vize i rezervisanje smeštaja. U Melburnu je srećom smeštaj jeftiniji nego u Evropi, a bio je gotovo duplo jeftiniji pre četiri godine, ali avaj…
Sve je to začinjeno dramom u poslednja dva dana o kojoj ne bih ovom prilikom, ali i činjenicom da sam se 48 sati pre puta razboleo. Ako me sada ne uhapse u Australiji jer nosim apoteku sa sobom neće nikada.
I pored ovog pokušaja sagledavanja stvari iz nešto objektivnijeg ugla čoveka koji ipak više voli da bude u sopstvenom domu, nego ds u potrazi sa smislom (kakvim god) „beži“ po svetu moram da potvrdim Blago meni, idem u Australiju…
Sve dok za to ne platim preveliku cenu. Čitaćete ovu mešavinu putopisa i memoara narednih 14 dana. Ako vas nisam odbio do sad.
Do sledećeg čitanja, da vas podsetim na remek-delo koje je sada neki lajtmotiv putovanja kao „beskrajni, plavi krug. I u njemu zvezda“. Šteta je što sledeće stihove ne zna napamet svako u Srbiji, a oni koji prepoznaju stihove počastite sebe i pročitajte poemu opet.
„Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.“
BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni