Tragična priča o "dunavskom Titaniku" i pogibija šampionke Vere Erdeljan

Takvih tragičnih događaja bilo je u Srbiji na pretek - ubistvo premijera Zorana Đinđića, tragedije u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", Duboni, pad nadstrešnice u Novom Sadu...

Usled brojnih ružnih dešavanja, poput rata u bivšoj Jugoslaviji, bombardovanja... neke tragične priče iz nešto dalje prošlosti počele su da blede. A jedna od njih dogodila se 9. septembra 1952. godine na ušću Save u Dunav.

Početkom šeste decenije 20. veka u toku je bila obnova Savskog mosta, koji je usled radova bio zatvoren za saobraćaj. Pešacima je bilo dozvoljeno da ga prelaze, ali su radovi tog dana iziskivali totalno zatvaranje.

Kako mnogima nije odgovaralo da čekaju dva sata kako bi bio postavljen pontonski most, za one koji su želeli da pređu na suprotnu stranu reke (iz Zemuna za Beograd i obrnuto) najbrža opcija bio je brodski prevoz.

Za to su bila zadužena dva plovila - brod Zagreb i brod Niš.

Upravo se Niš, koji je inače rekonstruisan malo pre toga pripremao da pođe. Nestrpljiv je bio kapetan Ferdinand Nobio da krene. Sa jedne strane je video da se nebo naoblačilo i da se sprema nevreme, sa druge nije želeo da brod, inače kapaciteta do 60 osoba, dodatno bude opterećen, jer se na njemu u tom trenutku nalazilo bar duplo više ljudi.

U 13:07 doneo je kobnu odluku - brod je isplovio.

Do ušća Save u Dunav plovio je normalno, bez ikakvh poteškoća, a onda je sve krenulo po zlu. Jaka kiša i grad naterali su ljude da se sakriju unutar broda, što je dodatno poremetilo ionako narušenu stabilnost usled zamene stare parne mašine dizel motorom. A onda je dunuo vetar brzine od oko 100 kilometara na čas. U 13:12 broj se prevrnuo, tri minuta kasnije potonuo na dno duboko 14 metara.

Istoričar Branko Najhold, autor preko 50 knjiga o Zemunu, svojevremeno je za Politikin zabavnik, govoreći o ovoj temi, rekao:

"Da tih dana nije obnavljan Savski most, da na brodu parna mašina nije zamenjena dizel motorom, da se kapetan pridržavao voznog reda i sačekao sa isplovljavanjem, da radnici pre toga nisu bagerima produbljavali dno u rukavcu Dunava, da Beograd baš tog dana nije zahvatila nezapamćena oluja, da se vetar nije podigao baš u trenutku kada je „Niš” zašao u rukavac, da je bilo manje putnika...

Da je išta od toga bilo drugačije, nesreća se, verovatno, ne bi ni dogodila. Bilo kako bilo, „Niš” je iz beogradskog pristaništa isplovio u 13 sati i 7 minuta, ali ga je već kod Velikog ratnog ostrva, kod ušća rukavca Dunava u Savu, zahvatila oluja s kišom, gradom i vetrom koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na sat. Jedan snažan talas ga je nagnuo, pa krmanoš Jovan Gvozdić nije uspeo da okrene pramac ka vetru, niti da brod približi obali, kako je glasila kapetanova komanda. Novi udar vetra prevrnuo je brod u 13 sati i 12 minuta, a samo tri minuta kasnije završio je na dnu reke", otkrio je Najhold.

Tog dana, život je, prema nekim procenama, izgubilo najmanje 126 osoba (mada broj varira od izvora do izvora i ide od 90 pa do preko 140), a među njima i jedna šampionka.

Naime, na brodu se nalazila i Vera Erdeljan.

Vera Erdeljan bila je talentovana plivačica, šampionka, čiji život je prekinula tragedija koja je veoma lako mogla da bude izbegnuta. Sudbina je htela da ona bude među preminulima.

“Vera Erdeljan se udavila, bila je prvak u plivanju, a njena drugarica koja je bila hroma nije", rekao je Mihailo Grkinić, tadašnji student geografije a kasniji profesor Zemunske gimnazije u penziji, u svojoj izjavi datoj Tanjugu.

A šta se dogodilo sa brodom?

Prema pisanju tadašnjih medija, brod Niš je koliko već sutradan izvađen iz vode i - rekonstruisan. Kada je vraćen u plovno stanje, promenjeno je ime iz Niš u Senta, i prebačen je na trasu Smederevo - Kovin.

Krajem sedamdesetih godina brod je u Brododermontu isečen.