5
Srpski rukomet u ovom trenutku nije blizu svetskog vrha i već dugo nema ozbiljnijih rezultata. Ipak, novi talas i dolazak mladih i perspektivnih zvezda bi to u bliskoj budućnosti mogao da promeni.
Jedan od najperspektivnijih srpskih rukometaša u 21. veku koji već sada igra na najvišem nivou jeste levi bek Miloš Kos koji sa 22 godine ima zapaženu rolu u Ligi šampiona u dresu Zagreba.
Skromni momak iz Kozarske Dubice nije poleteo zbog sjajnih izdanja iako je postao zvezda u Zagrebu, a u prestonici Hrvatske je za Nova.rs pričao o karijeri i svemu što ga čeka na zvezdanom putu na kojem se trenutno nalazi.
„Došao sam u Zagreb iz Ljubuškog, igrao sam Premijer ligu Bosne i Hercegovine skoro pet godina. Petu sezonu sam počeo o onda sam došao u Zagreb. Ali, odmah sam doživeo povredu i tu prvu sezonu sam praktično bio odstranjen, da bi tek u prošloj odigrao punu, sezonu kako treba“, objašnjava Miloš da nije sve krenulo kako se nadao.
Ipak, prošla sezona je bila potpuno druga priča.
PROČITAJTE JOŠ
„U početku je bila trema, kako ću se snaći protiv velikih ekipa. Međutim, kada je krenulo, iz utakmice u utakmicu sam shvatao da ja tu pripadam i da mogu igrati protiv svih i da budem to što jesam. I u toj moj prvoj pravoj sezoni sa Zagrebom smo prošli grupu u Ligi šampiona, dobijali bitne utakmice i velike timove u našoj Areni. Uspeli smo da vratimo i publiku, ponovo je počelo da dolazi preko deset hiljada navijača“.
Dolaskom u Zagreb, ostvario je svoj dečački san da upozna velike zvezde rukometa koje je gledao na televiziji.
„Kad sam došao u ekipu tu su bile i legende Ivan Čupić, Željko Musa, Jakov Gojun, Timur Dibirov, ljudi koje sam gledao kao mali, pogotovo Timura u Vardaru, a sad smo došli do toga da sam sa njim cimer kada putujem. Kada sam ušao u svlačionicu, gledao sam raširenih očiju pitao se jel moguće da sam ja sa njima svima tu na istom mestu A trenutak kad sam zaigrao, uspeo sam da ostvarim san da u jednom klubu zaigram Ligu šampiona. Igrati protiv velikana i sa nekima od njih je neopisiv osećaj. Gledao sam ih kao dete, navijao za njih, a sad ideš da ih pobediš. Nestvaran osećaj baš“.
Ipak, kada priča o posebnim utakmicama u svojoj karijeri, na prvom mestu izdvaja igranje za reprezentaciju. ali i jedan pogodak za Zagreb.
„Svaki meč koji sam odigrao za Srbiju od mlađih kategorija pa sve do najjače selekcije mi posebno znači i pamtim svaki gol. Što se Zagreba tiče, igrali smo fenomenalno i imali smo samo dva kiksa gde smo previše ubedljivo izgubili. Protiv Kila kući i Alborga u gostima. Sve ostale mečeve smo ili pobeđivali ili u igri ostajali do samog kraja. Meč koji posebno pamtim je bio protiv Alborga kući kada sam dao gol za izjednačenje u poslednjoj sekundi“.
Sledi i novi izazov u Ligi šampiona sa Zagrebom, a Kos veruje da mogu i korak dalje od plasmana u osminu finala.
„Bićemo konkurenti sa svima i nijedan protivnik neće moći lagano da nama da izađe na kraj. Zbog prošle sezone nas se mnogi plaše kad dolaze u Zagreb jer znaju da neće biti lako kao pre i da možemo da uzmemo bodove svima. Ciljevi kluba su da uzmemo duplu krunu u Hrvatskoj, a što se tiče Lige šampiona, trebalo bi bar da ponovimo prolazak grupe i da probamo da odemo i korak dalje. Sport je takav da kad bi se znalo unapred ko će pobediti, ne bi se ni igralo više. Pogotovo u rukometu gde nema toliko izraženih favorita. Posebno u Ligi šampiona i mi se nadamo da možemo daleko da doguramo i da odemo korak dalje od osmine finala što bi bila velika stvar za Zagreb“.
Nema posebne želje na ličnom nivou, osim da nastavi da napreduje.
„Talenat je davno prošao, ja sam izašao iz juniora iako sam i dalje mlad igrač. Imamo odlično posloženu ekipu, svi se žestoko borimo za svoje mesto. Želim da mi ova sezona bude još uspešnija nego prošla da još više napredujem“.
Neizostavna je bila i priča kako je kao Srbin prihvaćen u Hrvatskoj.
„Mislim da u tom profesionalnom svetu nije bitno da li ste Srbin ili Hrvat. Meni su ovde najbolji drugovi Hrvati, družimo se, treniramo zajedno. Sa golmanom Matejom Mandićem i Ivanom Pavlovićem sam išao u srednju školu u Ljubuškom gde smo zajedno maturirali. Nikad u životu nisam imao probleme zbog toga ni kad sam živeo u Ljubuškom gde su većinom Hrvati. Od starta sam u Zagrebu odlično prihvaćen, prvo od saigrača a posle i od trenera i svi su me dočekali raširenih ruku“.
Od samog starta je imao i dobar odnos sa navijačima.
„Kad sam došao, prišao mi je jedan navijač i rekao da samo dam sve od sebe i da će se isplatiti moj rad i trud. I ja sam dao svoj maksimum i mislim da su navijači to prepoznali“.
Predvodnik je i novog talasa srpskog rukometa.
„Kad sam dobio poziv da igram za mlađe kategorije Srbije, prvo prvenstvo je bilo u Hrvatskoj, ali nisam mogao da nastupim zbog problema sa papirima i ta moja generacija je odigrala loše. Već sledeće godine sam dobio pravo da igram i odigrali smo dobar turnir. Nas je krasilo to što smo svi disali kao jedan i družili se. Ako jedan ide na piće, uvek ide cela ekipa i uvek smo se sve dogovarali. Zbog toga se stvorila jedna dobra hemija i mislim da je to bio ključ dobrih rezultata. Prvo, treće mesto u Portugalu na Evropskom prvenstvu i potom četvrto mesto na Svetskom prvenstvu gde nismo imali ni sreće i gde smo poraženi u borbi za bronzu od Islanda. Nakon tih juniorskih uspeha, došao je prelaz na seniorski nivo koji je uvek najkritičniji za jednog sportistu. Puno igrača iz juniorske reprezentzacije ne dospe u seniorsku, ali nas je dosta prešlo na sledeći nivo. Mislim da ima dosta talenata i iz generacija koje dolaze i koji će predvoditi našu reprezentaciju u budućnosti“.
Srbija je nedavno promenila selektora i umesto Tonija Đerone je došao Boris Rojević.
„Imao sam prilike da radim sa novim selektorom i nismo imali sreće na samom startu. Promašio sam tu šut za četiri gola razlike protiv Španije u revanšu baraža. Video sam da ima napretka u našoj reprezentaciji i to jako godi. Stvarno se budi neka nova generacija, neki novi igrači koji predvode našu zemlju. Rojević je podmladio ekipu i dao je nama mlađima priliku da dođemo u prvi plan“.
Srbija u rukometu nije igrala na Olimpijskim igrama od 2012. godine, a Kos se nada da će se to promeniti.
„Da predvodiš reprezentaciju na najvećem takmičenju koje postoji, mislim da je to san svakog sportiste da bude deo Olimpijskih igara. Ja se nadam daćemo iskoristiti priliku da u Los Anđelesu zaigramo na Olimpijskim igrama. To bi bilo velik uspeh za naš rukomet. Stvarno je velika stvar za jednog sportistu bio on megazvezda ili neko manje poznat kada osvoji medalju na Igrama. Ja znam kako je meni bilo kada sam na juniorskom evropskom prvenstvu osvojio bronzu, nisam mogao doći sebi dva meseca, mogu misliti kako je njima bilo na Igrama“.
Iako nije nikada igrao u srpskim klubovima, prati dešavanja u našem rukometu sa posebnom pažnjom.
„Pratim srpski rukomet, pogotovo Partizan za koji navijam. Sada je krenuo u jedan projekat i mislim da će Partizan za par sezona ako sve bude kako treba osvojiti i titulu. Pratim i Vojvodinu imam tamo i prijatelja, Stefana Dodića i zbog njega najviše gledam. Igraju Ligu Evrope, odličan je klub i stabilan i treba nam više takvih klubova i nadam se da će Partizan i Zvezda i još neki da se priključe“.
Rukomet je u Hrvatskoj posle fudbala najpopularniji sport i igrači su tmao velike zvezde.
„Prepoznaju nas na ulici naravno, pogotovo ove starije generacije. I ljudi ovde vole rukomet, mislim da će biti veliki odziv i kada se bude igralo Evropsko prvenstvo u mlađim kategorijama koje se održava u Poreču, Varaždinu i Zagrebu. Sada kada Zgreb ima rezultat na klupskom nivou, puna je Arena i ljudi masovno dolaze“.
Miloš Kos je drugačiji i kada je u pitanju razmišljanje o budućnosti i za razliku od mnogih ima zdravu logiku po tom pitanju.
„Ne razmišljam unapred u ovom trenutku. Trenutno sam u Zagrebu, i volim da igram u Zagrebu. Imam ugovor do 2026. godine i trenutno sam tome posvećen. Roditelji me nisu gurali. Krenuo sam da treniram rukomet sa bratom, ali mama koja je rukometni trener nije dolazila da me gleda dok nisam napunio 14 godina jer je smatrala da smo deca i da to nije bilo ozbiljno“.
To odrastanje u malom mestu je u njegovom slučaju imalo pozitivan uticaj na čitav život i karijeru.
„Kozarska Dubica je malo mesto, ali sa puno talentovane dece, pogotovo u rukometu. Mi smo među tri najbolja kluba u mlađim kategorijama u BiH. Važno je iz mog iskustva kada dolaziš iz male sredine da ne ideš po svaku cenu u veliki klub nego da ideš stepenicu po stepenicu. Da tražiš klub gde ćeš da igraš, da se razvijaš, dobijaš minutažu. Tako sam ja išao korak po korak. Prvo sam otišao u Izviđač u Ljubuškom. Tamo sam napredovao, završio srednju školu, dobio priliku da igram u ekipi koja igra Ligu šampiona“.
Nikada nije imao posebne idole, ali je voleo da gleda mnoge asove.
„Nisam imao idole, ali sam uvek voleo Nikolu Karabatića, Mikela Hansena, Danijela Narcisa i te velike zvezde. Sve sam voleo da ih gledam i bio sam njihov obožavatelj“.
Smatra da i Srbija ima svoje adute.
„Imamo mi Milosavljeva, Marsenića, Kukića, ne možemo da kažemo da nemamo zvezde. Igraju u ozbiljnim klubovima, tu su i za reprezentaciju“.
Za kraj, bilo je priče i o tome kako provodi slobodno vreme
„Retko kad imam slobodnog vremena kad krene sezona. Ritam sreda subota nam uzima dosta vremena, ali čim imam slobodan dan ja odmah idem kući u Kozarsku Dubicu. A između treninga igram video igrice, igram Pubg (jedna od najpopularnijih igrica) na telefonu, to mi je neki vid relaksacije. Volim našu hranu, ovde u Zagrebu je odlična hrana u bilo koji restoran da odete nećete pogrešiti. Volim da se nekad opustim kada je hrana u pitanju kad god je to moguće“.
BONUS VIDEO
