INTERVJU, Jovica Spajić: Pobedio u najtežoj trci sveta, sad opet pomera granice

Spajić važi za jednog od najizdržljivijih ljudi na svetu, to je potvrdio prošle godine pobedom na trci "Itialaska350", kada je prešao veliku rutu od čak 350 milja (563 kilometara) za sedam dana, pet sati i jedna minut.Kakvu je pobedu ostvario, svedoči i podatak da je prošlo više od 16 sati do prolaska drugoplasiranog kroz cilj, a sada se sprema za novu i egzotičnu trku na kostarikanskom tlu."Ako bude sve kako treba, 30. marta putujem za Kostariku, 1. aprila kreće multietapna trka u dužini od 250 kilometara. Pet je velikih etapa, jedna je kraća. Svaka je približna maratonu i imamo jednu veliku etapu od 90km, poslednja je nešto kraća. Izuzetno je zahtevna trka, odigrava se u najekstremnijem delu Kostarike. Bukvalno je u pitanju džungla, visoka je vlaga, teren je miks svega što majka priroda može da baci na protagonistu. Ima i tehničkih detalja, visine, trka će ići do skoro 3.000m nadmorske visine. Imate element dužine, vlage, visine - sve što je izazov za čoveka koji istinski voli ovaj sport i pronalazi se u tome. Smatram da mogu da iskoristim pun svoj potencijal i predstavim Srbiju na dostojanstven i lep način", kaže Spajić za Nova.rs.Srbija je potpuno drugačije tlo od Kostarike, kako izgledaju pripreme za ovakvu trku?"Ono što je jako značajno u pripremi, moraš da pokušaš što realističnije da simuliraš uslove trke. Ja nemam to, ali pokušavam da budem kreativan. Hvala Bogu, imam zimi ski turing, aktivnost koja iziskuje dosta visok napor. Skijam uzbrdo, to mi dosta pomaže, razvija mišiće koje ne bih mogao da razvijam samim treningom trčanja. Pored toga, moj plan je da nedelju dana pre odlaska, da ubacim saunu koja će simulirati visoku vlagu. Tako bih da pospešim adaptaciju. Prema pravilima trke, ne možemo da dođemo ranije i adaptiramo se, bukvalno kako sletimo, organizator čeka i idemo tamo, radi se provera opreme za takmičenje. Ranac će imati 7 do 10kg, zavisi od hrane, to je na nama. Potrebno je ogromno iskustvo, a moje samopouzdanje samo raste, dajem sve od sebe i zimske pripreme sam uradio najbolje što sam mogao. Dešavalo se da predam dužnost na poslu, pa iskoristim vreme dok je supruga sa bebom. Skoknem do najbliže planine, Rtnja ili nekog sličnog vrha. Uradim brz i dobar trening, vratim se. Svaki minut sam iskoristio, koliko sam mogao, i zdrav sam, što je prioritet broj 1."

Da li ste imali slično iskustvo?"U principu sam radio nešto slično pre 4-5 godina, imao sam džangl maraton u brazilskom delu Amazonije. To je robusan i težak projekat, ali je ovo dijametralno različito zbog visinske razlike. Džangl maraton je niska trka, ali ima sličnosti jer ima dosta blata, vegetacija, korenja koje otežava kretanje. Bila je i to multietapna trka, ali sada imam faktor visine. Adaptacija na visinu može biti ključna, radio sam i nekoliko dobrih treninga na Kopaoniku gde sam imao veliku elevaciju, visinsku razliku i radio sam sve što sam mogao u ovim okolnostima. Nisam radio ništa identično, slično jesam i imam dosta iskustva. Verujem da će to pomoći da savladam i ovaj projekat kako treba i predstavim Srbiju dostojanstveno."

Imate poseban režim ishrane, koliko je to važna stavka i za Kostariku?"To je segment na kom sam radio u poslednje dve ili tri godine. Moram biti iskren, ranije je to bilo dosta stihijski. Pokušao sam da pronađem ishranu koja meni odgovara, "gorivo" za trke. Taj segment sam dosta unapredio, istraživao sam i povezao se sa izuzetno značajnim ljudima iz te oblasti, iz Srbije i iz inostranstva. Sarađujem sa vrhunskim atletama iz svog sporta, razmenjujem iskustva, tu je i testiranje jako važno. Ono što nekome odgovara, možda meni neće. Radio sam dosta testiranja, mislim da sam napravio dobar miks što meni odgovara. Jako je važno napomenuti da ovde vi gubite kalorije ne samo na održavanju telesne temperature i toplote, jer su tamo izuzetno niske temperature noću. Onda imate faktor visine i dosta se tu trošite. Onda ću ja svaku etapu ući kao da je prva ili poslednja. Idem pun gas, 100 posto moram da dam. Mora gorivo za trku i oporavak između etapa biti ono što meni prija. To je recimo neki miks onog što volim da jedem u svakodnevnom životu (energetski barovi, orašastih plodova i suvog voća), ja već dugo godina ne jedem meso. Ne zato što sam deklarisani vegan ili vegetarijanac. Ne, shvatio sam da mi je ubrzan oporavak, lakše prihvatam treninge, bolje spavam, spremniji sam otkad ne konzumiram meso. Ekspedicijska hrana je hermetički spakovana u kesice i izmiksano je povrće sa ugljenim hidratima. Da li je to pirinač, krompir... To je inicijalno što daje gorivo za sledeću etapu. Tokom napora i trčanja, koristiću uz elektrolite i soli, te barove koje sam sam pravio. Verujem da će to biti jako dobro."

Mnogo toga podseća na Novaka Đokovića, da li ste imali prilike da razmenite iskustva?"Imamo zajedničke prijatelje, on zna za mene, znamo se iz priča, ali nije bilo momenta da se upoznamo. Biće verovatno momenta, hvala Bogu, u budućnosti. Ali ima dosta sličnosti, posvećnosti detaljima. To je ono što čini razliku. Ja sebi ne mogu vremenski, fizički i materijalno da priuštim najbolje nutricioniste i pripreme, ali mogu da budem kreativan, posvećen. Mogu da dam sve od sebe, da koristim naš genetski inžinjering, da budem pošten u treningu. Mogu da čitam, da širim znanje o toj oblasti, bez sujete i ega. Mogu svakog da saslušam. Dosta ljudi je u projektu, ja napravim dobar mozaik i uklapam sve korak po korak. Onda napravim nešto što meni odgovaram i to samo primenim na trci. Treninzi su užasno naporni i teški, trka mi dođe kao praznik, tu ću ja samo da pokažem ono što sam do tada radio."

Na našem podneblju nije lako proći kroz sud javnosti zbog ovakvog režime ishrane, i Novak je bio kritikovan. Da li ste se suočavali sa osuđivanjem ili brigom najbližih, okoline?"Jesu brinuli, moji najmiliji, porodica. U prelasku na ishranu bez mesa, izgubio sam jako brzo između 10 i 15 kilograma. Prvi put kad sam otišao mojim roditeljima u rodni Priboj, nisu mogli da me prepoznaju. Znate kako je, mala je sredina i svi pitaju: Šta se desilo Jovici, da li je bolestan, povedite računa... Roditeljima sam sve objasnio, navikli su vremenom na mene ovakvog, najveća su mi podrška, imam njihovu ljubav i poštovanje. Ostale saslušam, ali imam svoj put i znam zašto sve radim, ne obazirem se. Rezultati sve pokazuju."

Kako je izgledao pohod na Aljasku?"Imao sam dva projekta prošle godine, dijametralno suprotna. Prvo je to bila Aljaska, bilo je to 350 i nešto milja u najizazovnijim vremenskim uslovima planete Zemlje. Baš je bilo užasno naporno, išao sam sedam dana bez prekida u tim uslovima, svu opremu sam vukao u sankama za trčanje,tu je sva hrana i ekspedicijska oprema. Za takve stvari morate da budete otporni na niske temperature, dobri u emigraciji, nije ništa bilo markirano i ja sam morao da čitam kartu sve vreme. Koristio sam GPS, morate da imate dodatna znanja i veštine, morate biti emotivno ispunjeni i stabilni. Morate imati ogromnu motivaciju, želju, ljubav. Tu ste gde sete, razmišljate korak po korak, ne možete posle prvog koraka odustati. Tu sam pobedio i bio sam dosta ispred drugog takmičara, skoro ceo dan. Ne zato što sam bio najspremniji, daleko od toga, bez tog 'ja'. Imao sam možda najveću motivaciju i uradio sam pripreme jako studiozno. Naučio sam neke nove stvari, bilo je i propusta. Sve sam implementirao u buduće projekte. Onda sam radio drugačiji projekat, veliku pustinjsku trku u Americi od 245 milja ukupno, u pustinji Mohave u Arizoni. Otišao sam sam, bez tima i podrške ikakve. Trenirao sam koliko sam mogao i kako je moguće u Srbiji za te uslove, napravio sam sjajan rezultat zajedno sa prvoplasiranim sam oborio rekord staze koji je do tada važio. Sve se poklopilo, tako i biram, radim dve velike globalne trke godišnje, toliko i mogu logistički da organizujem sve. Jednostavno, tako nađem vreme za ravnotežu za posao, porodične obaveze, male životne radosti, sve ostalo. I ove godine imam dva velika projekta, drugi projekat, ako bude sve kako treba, održaće se u prvoj polovini avgusta. To je velika planinska trka u Vašingtonu, preko 200 milja je razdaljina, ovaj put imam podršku prijatelja koji tamo žive. Verujem da tu mogu da napravim iskorak i popnem našu državu na pijedestal koji zaslužuje."Postoje li neke lokacije ili ideje za budućnost o kojima maštate?"Gledam da se unapredim u svakom smislu, da ne biram formate. Svaka nova priča i projekat su za nijansu kompleksniji, gledam da izvučem maksimum  iz sebe i da budem motivisan. Ako radim iste trke, imam utisak da ulazim u zonu komfora. Pokušavam da nađem novi impuls, nađem nešto što bi meni bilo interesantno. Ima desetina projekata za narednih pet godina. Specifičan je sport i najbolji rezultati počinju od 35. godine, pa do 42. ili 43. Verujem da mogu da napravim još mnogo lepih priča. Siguran sam u to ako ostanem ovako motivisan i pošten prema sebi, poslu, porodici. Ako budem dosledan i disciplinovan, verujem da dobri rezultati tek dolaze."Vaše avanture inspirišu. Imate li i poruku za čitaoce?"Jako je važno verovati srcem i dušom u ono što radite, nije to neka krilatica reda radi. Zaista, mnoge stvari su moguće kad veruješ, mogu kroz svoj primer da kažem. Krenuo sam iz malene Srbije i otišao na velike svetske trke, napravio neverovatne stvari. Imam rezultate o kojim će se tek pričati, ne zato što sam bio najbolji, nego jer sam najmotivisaniji, jer verujem. Neka ne pada niko u malodušnost, defetizam. Ništa nije propalo, ideali su tu, imamo talente, samo treba zagrebati ispod površine i malo verovati."Pratite nas i na društvenim mrežama:Facebook, Twitter, Instagram