Zašto sam se na putu od tri dana preko pola sveta osećao kao Bobi Marjanović

Nikad nisam leteo ovako daleko i ovoliko dugo, bio bi mi to rekord i bez onog dodatnog kašnjenja polaska iz Istanbula za Manilu, do koje je dužina leta 9.128 kilometara. To vam je otprilike skoro kao da 10 puta odete na more u Crnu Goru i vratite se nazad.Prema originalnom planu je put iz Beograda za Filipine trebalo da traje oko 18 sati, a skoro smo obrnuli dan i zbog vremenske razlike (plus šest sati) tek nešto pre ponoći stigli. Mada u Manili ionako kažu da mrak pada već oko 18.00...Ovako, krenuli smo iz Beograda u utorak uveče, stigli u Manilu u prvim minutima četvrtka po lokalnom vremenu - čisto da budu tri dana. Generalno sa letenjem nemam problema, valjda sam i zato uoči polaska imao osećaj kao da idem u Nemačku, a ne na drugi kraj sveta.

Međutim, debitujem na azijskom tlu i nema potrebe naglašavati koliko je to sve drugačije od onoga na šta smo navikli.A navikli smo često i na komfor, što u ovakvim situacijama i nije baš moguće, ali recimo da sam imao sreće, ili se ona možda vratila.Moćni Boing 747 zarolao je po turskom vremenu konačno oko sedam ujutru u sredu, a ljubazni saputnik, Filipinac koji je sedeo do prozora, upitao me je da li bi mi smetalo da na srednje sedište koje je nekim čudom bilo prazno dođu njegova supruga i beba, kako bi bili zajedno. Naravno da nisam imao ništa protiv, samo sam se stavio u njegovu poziciju i na prvu ispalio "naravno da može". Dečji plač neizbežan je prilikom letenja, zbog pritiska u ušima i milion drugih razloga, ali isto tako par dečjih osmeha mnogo toga rešava.

I onda se samo odjednom pojavio jedan od stjuarta i pitao da li želim da se prebacim na neko slobodno mesto, kako bi i njih troje mogli lakše tu da budu. Kad ono - najbolje mesto na svetu, čuveno pored vrata za hitne situacije, i prostor kao da ste u nekoj svojoj sobi. Ovo su avioni sa po tri reda i nekada možete da izgubite osećaj da ste uopšte u letu.Tome je ovaj put doprineo i vrhunski komoditet, a kada vidite slike jasno je zašto sam se osećao kao Boban Marjanović. Naš 221cm visoki košarkaš sigurno je uvek sedeo na ovakvim mestima, verujem i ostali centri, prosto ne mogu da zamislim dobrog gorostasa na nekom drugom mestu, nemoguće deluje.

Ovako sam sa desne strane opremio sebi prostor za sve prateće stvari, ćebe je završilo posao da se ne smrznem, ćaskanje sa stjuartima u maloj kuhinji pored je takođe kratilo vreme, a ja gotovo sve vreme u jednoj vrsti ležećeg položaja.Turbulencije su bile daleko prijatnije od vožnje trolejbusom po nekim ulicama Beograda, a sletanje u Manilu mekano da ne može mekše.

Za vreme od skoro 12 sati leta može i da se pogleda film, neka epizoda serija, svašta je stvarno u ponudi, da se pročita deo knjige, dvaput obrokuje, ali i malo prošeta, popriča sa kolegama i podseti nekih početnih dana čisto da se, takođe podsetim, kakva je privilegija i uživanje raditi ovako nešto.Prvi put sam leteo u cugu 12 sati, prvi put sam išao preko pola sveta. Prvi put sam se osećao kao Bobi i nije bilo loše, naprotiv.

Prvi put ću osetiti toliku vremensku razliku, pa i mrak u 18.00 a da nije zima.Prvi put treba da spavam kada je u Srbiji 19-20 časova, a da se budim kada je kod kuće tek prošla ponoć.I bićemo budni za što više lepih i zanimljivih priča iz Manile, tek smo počeli.BONUS VIDEO Ispraćaj košarkaša na Svetsko prvenstvo