13
Miroslav Raduljica odazvao se apelu i akciji podizanja spomenika dečaku Slobodanu Stojanoviću, koji je na potresan način izgubio životu u ratu 1990-ih.
PROČITAJTE JOŠ
Ovu informaciju otkrio je Darko Nikolić, novinar i autor knjige „Gvozdeni puk“. Raduljica će finansirati podizanje spomenika u Drinjači, za koji je potebno još sredstava i svi zainteresovani se mogu pridružiti akciji preko Fejsbuk stranice „Pravoslavna crkva u Drinjači“.
Slobodan je izmasakriran 1992. godine kada je želeo da se vrati po svog psa Lesija, otrgnuo se iz majčinih ruku i otišao u svoje selo.
Nikad se nije vratio, a godinu dana kasnije, otac Ilija zatekao je stravičan prizor.
Priču o tome izneo je Nikolić, uz veliku zahvalnost Raduljici, koji je izneo veliki finansijski deo za spomenik malom Slobodanu, čiji će lik večno biti uklesan u spomenik uz Lesija u naručju.
Moram nešto da vam otkrijem o jednom našem košarkašu. Reprezentativcu. Možda će vas ova priča šokirati, ali… Izdržite. Na kraju ćete biti na jedan uzvišen način – radosni.
Pre skoro 30 godina, jedan dečkić, Slobodan se zvao, pobegao je sa roditeljima i sestrom iz obližnje Donje Kamenice. Rat bio, zverstva počela, pa običan narod krenuo da beži od noža. Čuo šta se dešavalo sa Srbima u okolini, onim koji nisu pobegli, pa noću krenuli iz sela u kome su bili manjina. U zoru, kako to precizno reče njegov otac Ilija. Poveli četiri, pet koza i stigli u zaseok Dženarike. Eh, spas. Seoce koje dobilo ime po našim šljivama, kum koji ih je prihvatio, sve je delovalo, makar na tren, idilično u tim strašnim danima.
A onda je mali Slobodan, 11 godina je tad imao, uzviknuo „Tata, ostao mi Lesi na lancu!“. Otrgnuo se iz majčinih ruku i trčeći, preko brda, otišao ka svom selu, po voljenog psa. Bio je 4. jun 1992.
Roditelji su danima molili komšije da im vrate dete. Čak su srpske vlasti, pa i sama vojska, nudili razmenu. Nije bilo odgovora. Ni poziva. A onda je došla 1993. Tačno godinu i 12 dana od tog trka po psa, dečakovog oca Iliju su zvali u Vatrogasni dom u Zvorniku.
Tamo su mu pokazali sina. Ono što je od njega ostalo.
Malom, 11-godišnjem Slobodanu, ruke su bile odsečene do lakta. Izbijeno mu je šest zuba gornje vilice. Svaki prst, baš svaki prst na oba stopala, bio je odsečen. Koža i meso oguljeni. Na grudima – četvrtast otvor. Nož „radio“. Na kraju i metak – upucen je kroz jednu slepoočnicu. Izašao je na drugu, skrativši mu muke.
Kada su Srbi 1993. oslobodili Kamenicu, u njoj su pronašli još zverskih nedela. Neka tela bez glave. Neka bez pojedinih udova. Neka sa ekserom, čak i gvozdenom šipkom u lobanji ili grudima. Lanci na zglobovima. Odsečene mošnice. Spaljeni delovi tela…
Sad, ova tužna priča bi tu mogla da stane, jer, mnogo je tuge obavilo ovaj naš narod, ali, ima ona nastavak.
Čudesan nastavak.
U Crkvenoj opštini gde se nastavak priče dešava, dogodilo se nešto neobično lepo. U želji da se sačuva uspomena na stradanje ovog dečaka-mučenika ali i svu stradalu decu, dobijen je blagoslov episkopa da se u porti Hrama u Drinjači postavi spomenik visine četiri metra, sa krstom na vrhu, a došlo se na tu ideju i da bi se sačuvalo sećanje na stradanje drinjačkih hramova, sveštenstva i naroda kroz istoriju. Ali, nije to bilo predviđeno kao nekakvo… groblje, da čovek bude tužan pored spomenika. Spomenici inače služe da nekog – spomenemo u molitvi („Pomjani!“, tako su se hilandarski monasi sa mnom pozdravljali kad sam bio klinac, a da nisam znao da je to „Pomeni“, tj. „Spomeni (u molitvi Bogu i moje ime)“), već je ideja bila da se u tom malom, a važnom spomen-kompleksu napravi i igralište za decu. „Budite kao deca“, smernica je već 2000 godina stara, ali…
Ko će u selu od 60 pravoslavnih kuća, u parohiji od „čak“ 300 – skupiti toliko novca, nisu to male pare u ova nevremena…
Ali, kad se Bog raduje ljudskom trudu, našoj veri, onda su i čuda moguća.
Spomenik neće morati niko da plati. Izradio ga je i poklonio istaknuti privrednik i akademik Dragoljub Drago Mirković sa porodicom, iz Bijeljine. Izradu reljefa u bronzi sa likom Slobodana Stojanovića i psa, po koga se vratio kada je stradao, finansirala je Boračka organizacija Republike Srpske i donatori. Pored spomenika, već je dogovoreno da će biti postavljene i informativne table o istoriji tog kraja.
A ono veliko igralište za decu, kako bi najmlađi, kao i svi oni koje put nanese u Drinjaču, imali mesto za radost i igru – platiće iz svog džepa Miroslav Raduljica, naš košarkaš. Kapiten reprezentacije. Čovek.
…
Mi smo, kao narod, možda stvarno bili previše tužni. Ali se, kao narod, ne damo. Ono spomen-igralište koje će nastati, samo je primer tome da mi, zapravo… svetinje ne damo. A deca to jesu.
Bog da se smiluje na dušu malog mučenog Slobodana, na sve druge nevino stradale, a i na sve one koji pomažu – da, i pored svega, i posle svega, ne zaboravimo ko smo. I čiji smo. Praznik je. Radujte se. Ova priča je baš iz tog razloga pred vama.“
Морам нешто да вам откријем о једном нашем кошаркашу. Репрезентативцу. Можда ће вас ова прича шокирати, али… Издржите….
Posted by Дарко Николић on Sunday, June 20, 2021
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
