2
Neke stvari često uzimamo zdravo za gotovo... I, ne, ovaj put zaista nisu tema otkazi reprezentaciji pred Mundobasket, košarka kao takva, ko je umoran za Srbiju, ko hoće da igra, koga boli znate već šta.
Ako dobro pogledate snimak u vrhu teksta i fotografije, ili one životne fragmente kada vam je nešto teško, samo se setite kako sve može. Uvek može. Samo je pitanje da li neko hoće, dovoljno želi, ima snagu volje.
Nema „ne može“, jer predaje za njih nema. Oni to možda i najbolje znaju. I zato nije loše da uvek imate na umu – sve može, uvek.
„Šta misliš da igrate košarku u kolicima, ti i kolege, da probate“. Kada sam dobio to pitanje od meni u životu bitne osobe, bez ikakve zadrške sam rekao „da, naravno“.
PROČITAJTE JOŠ
Taj osećaj do kraja ne mogu da opišem i taj haos u mozgu, iako sam bio siguran kao za malo šta u životu. Misao da ću barem na pet minuta uraditi nešto što na bilo koji način tim velikim ljudima možda može da pomogne me je držala danima.
Da se razumemo, nije to ništa epohalno, daleko od toga, već ono ljudsko da se, barem na kratko, stavite na mesto onog drugog i shvatite. Jasno shvatite ko, šta i kako gleda u životu. I da se neke stvari nikad ne uzimaju zdravo za gotovo…
Došao je dan revijalne utakmica i druženja medija sa košarkašima u kolicima iz kluba Singidunum Crvena zvezda, u okviru događaja „Košarka bez granica“, u organizaciji Fondacije Ana i Vlade Divac uz podršku Ambasade SAD u Beogradu, a povodom 100 godina košarke u Srbiji.
Mi novinari imali smo priliku da se oprobamo u 3×3 basketu u kolicima, leđa u leđa sa najboljima u ovom sportu, pod vođstvom kapitena reprezentacije Željka Ćirkovića i uz nekadašnjeg košarkaša Vladimira Kuzmanovića, velikog prijatelja ovog sporta.
Na terenima za basket posebno prilagođenim za osobe sa invaliditetom, nakon kratke obuke o kretanju u kolicima i pravilima igre, te pokazavanja trikova, mogli smo i sami da budemo deo igre.
„Može izmena“, upitao sam i uz osmehe dobio odgovor. Sam trenutak da sednete u kolica nekako učini da se telo drugačije bori.
Jedan vez, drugi, treći, sva tri su tu, da se osećate maksimalno bezbedno dok se vodi ljuta borba… Sa koliko samo emocija i srčanosti se vodi borba za svaki pedalj terena, svaku loptu, u duele se ulazi žešće nego što to čine pojedini profesionalni košarkaši na evroligaškom nivou.
„Samo ti idi pod koš, napravićemo ti zicer, red je da se upišeš“, bodrili su me saigrači dok sam ulazio na teren, nakon što sam probao kako se i šta radi u kolicima.
Iz sve snage trudio sam se da ubrzam, da se izborim za prostor, napravim blok, pomognem… Da probam da osetim kako oni, ti veliki ljudi, vođeni snagom volje rade to što toliko žele. I vole, neizmerno, jer definitivno je ljubav taj nezaustavljivi pokretač gotovo svega.
Dovoljno je poznato koliko je i truda i rada potrebno, pored znanja, da se neko bavi sporotm. Pa, čovek ne može da se natera na 10 minuta treninga dnevno.
Zato ove gromade od momaka rade sve to vođeni neopsivim emocijama i trudom koji probija sve granice, ogromna želja je jednostavni pokazatelj kako sve može.
I hvala im na podršci, na bodrenju, na rečima „idi tamo, samo čekaj da ti namestimo taj zicer“, a ruka se trese… Jedan promašaj, drugi, ali onda koš i ruke uvis. Osmesi, sreća, pozdrav ka tribinama.
Sreća. Taj naboj… Opet kažem, nisam uradio ništa, ali ta dva prolaska lopte kroz obruč zauvek će se pamtiti nego bilo koji drugi. Prilika da se podeli delić života velikih ljudi, nezamislivo velikih, kao jedina prava vodilja.
Vidimo se opet, sigurno.
*
*
*
*
*
*
*
*
*
BONUS VIDEO Savršena blokada Jovića i trojka Dobrića na Akropolis kupu
