Kecman otvorio dušu i odgovorio na pitanje koje će posebno zanimati navijače Partizana

Čovek čiji je pogodak u Zagrebu 2010. godine ušao u sve košarkaške udžbenike i istorijske anale regionalnog takmičenja, u razgovoru sa medijima prisetio se čuvenog momenta i dao osvrt na razvitak lige.

Govoreći o prvoj asocijaciji na ABA ligu, Kecman je bez oklevanja istakao upravo antologijsko finale protiv Cibone.

"Ja iskreno pomislim na utakmicu protiv Cibone 2010. godine i te titule koja je jako specifično osvojena u poslednjoj sekundi i to je nešto što je obeležilo moju karijeru i tih pet sezona koje sam igrao za Partizan u ABA ligi."

Uprkos tome što snimak ne pretražuje samoinicijativno na internetu, sa osmehom priznaje da ga klipovi koje mu drugi šalju uvek vrate u taj trenutak. Na pitanje šta mu je prošlo kroz glavu 0,6 sekundi pre istorijskog šuta, Kecman je detaljno opisao sekvencu:

"To je jedno od najčešće postavljenih pitanja, i danas kada me ljudi sretnu. Kako sam bio svestan da treba da uputim taj šut. Iz jedne utakmice gde je trebalo da pobedimo u regularnom delu, da se sve okrene za 180 stupnjeva, pogledaš semafor i vidiš da ima 0,6 sekundi. A na početku sezone je bilo neko pravilo da može lopta da se uputi kada je 0,3 sekundi do kraja na semaforu. To mi je prošlo kroz glavu, tako su se posložile stvari da je Aleksandar Rašić bio pod košem, da mi je dodao dobar i pravovremen pas, gde sam ja samo prihvatio loptu i uputio šut odmah."

Iako je prošlo više od decenije i po, navijači ga i dalje svakodnevno podsećaju na značaj tog pogodka, za koji sam skromno kaže da još uvek nije u potpunosti svestan koliki je utisak ostavio:

"Možda ja nisam svestan, jer evo od 2010. godine to traje, ljudi mi priđu i dalje, čestitaju, kažu 'hvala za onu trojku'. Možda u tom momentu nisam bio svestan značaja tog koša, možda u tom momentu posle te utakmice nisam bio svestan značaja tog koša, ne samo za navijače Partizana, već i za ABA ligu koja proslavlja 25 godina postojanja. To je nešto što vidiš, ljudi ti šalju. Ja sa ličnog stanovišta nisam svestan."

Poredeći košarku iz svog vremena sa današnjim uslovima, nekadašnji bek crno-belih skrenuo je pažnju na znatno veći intenzitet, ali i na promenu strukture samih timova:

"Intenzitet i broj utakmica koje igraju ekipe koje igraju Evroligu, Evrokup i FIBA Ligu šampiona je sada mnogo veći. To u mom vremenu nije bilo toliko. Nažalost, sada smo svedoci čestih povreda igrača. Sada se mnogo brže i intenzivnije igra, igrači se spremaju na to."

"U Partizanu se godinama znalo, imali smo jednog ili dva stranca po sezoni, baza ekipe smo bili mi domaći igrači koji smo ostajali duži niz sezona, gde nam se dodavao neki kvalitetan stranac na kraju. Znali smo kakav je princip rada imao Dule Vujošević, koji je 'gurao u vatru' mlade igrače, koji su to zasluživali teškim radom. Sada ima mnogo više stranaca u ABA ligi, ali je lepo kada vidite da imate igrače iz mlađih kategorija kada postanu nosioci ekipe."

Kecman se sa velikim poštovanjem prisetio i saradnje sa najtrofejnijim trenerom u istoriji crno-belih, Duškom Vujoševićem:

"Bez obzira što sam došao 2002. u Partizan, to je bio najveći iskorak u mojoj karijeri, rad sa njim. Trebalo mi je mnogo vremena da se adaptiram na njegov princip rada, vreme provedeno u sali. Trebalo mi je 2-3 meseca da se naviknem na to. Imam prelepe uspomene. Pod njegovim vođstvom sam zabeležio najbolje partije, a sve stavljam u kontest ekipe, tim je bio ispred svih, niko od nas nije želeo da se istakne, ceo taj rad je iznedrio nekog pojedinca u nekoj utakmici ili sezoni. To nas je krasilo, bili smo posvećeni radu, a dobri i van terena."

Na samom kraju, upitan da li bi menjao čuvenu trojku iz Zagreba za pobedu i titulu na Fajnal foru u Parizu iste godine (gde je Džoš Čildres odveo Olimpijakos u finale posle promašaja Teodosića), Kecman nije imao dilemu:

"Jako teško pitanje i težak odgovor. Titula Evrolige je kruna karijere svakog igrača, tako da sigurno i ja i svi moji igrači bi više voleli titulu Evrolige. Ipak je titla Evrolige najviše što čovek može da osvoji."