Između sloma i čudesnog sveta: Velika izložba vraća Leonore Karington na mesto najtežeg iskustva

Piše: Sibila Pavlović

Više od osam decenija nakon što je u ovaj grad na severu Španije stigla iscrpljena ratom, strahom i gubitkom, njeno delo se vraća upravo tamo, na izložbi koja jednu od najmračnijih epizoda njenog života ne pretvara u legendu, već pokušava da pokaže kako se iz lične katastrofe rađao novi umetnički jezik.

Leonora Karington rođena je 1917. godine u Lankaširu, u imućnoj britanskoj porodici kojoj njena sklonost pobuni nije bila naročito simpatična. Od devojke njenog porekla očekivalo se obrazovanje koje će je pripremiti za dobar brak i život u višim društvenim krugovima. Leonora Karington je, međutim, od rane mladosti pokazivala malo strpljenja za svet u kome su uloge unapred raspodeljene. Umetnost je izabrala i kao zvanje i kao izlaz.

Krajem tridesetih odlazi u Pariz i ulazi u krug nadrealista. Tamo upoznaje Maksa Ernsta, sa kojim započinje intenzivnu ljubavnu i umetničku vezu. Njihov zajednički život u Francuskoj prekida rat. Ernst je kao nemački državljanin najpre interniran, zatim pušten, pa ponovo uhapšen, a Karingtonova ostaje gotovo sama dok se Evropa oko nje raspada. U tom raspadanju počinje i njena lična kriza.

Napustila je Francusku i preko Španije pokušala da stigne do sigurnosti, ali se njeno psihičko stanje ubrzano pogoršavalo. U leto 1940. smeštena je u sanatorijum Penja Kastiljo u Santanderu, kojim je rukovodio psihijatar Luis Morales. Tada je imala samo 23 godine.

Silazak „dole“

Četiri meseca provedena u ovoj ustanovi Karingtonova će kasnije opisivati kao silazak „dole“. Upravo iz tog iskustva nastao je njen autobiografski tekst „Down Below“, jedno od najneobičnijih svedočanstava o psihičkoj krizi u književnosti 20. veka. Kod nje, međutim, nema mirnog prisećanja pacijenta na bolest. Svet sanatorijuma pretvara se u sistem znakova, simbola i kosmičkih veza; ljudi dobijaju druga obličja, sobe postaju delovi nekakve tajanstvene mape, a lično iskustvo bolesti prepliće se sa ratom, politikom, religijom i mitologijom.

Ono što bi u nečijoj tuđoj biografiji ostalo samo traumatično poglavlje, kod Leonore Karington postaje jedan od izvora buduće umetnosti. Upravo o tome govori izložba u Santanderu.

Među njenim najvažnijim delima nalaze se dve slike nastale u vezi sa tim periodom – „Down Below“ i „Villa Pilar“. Posebnu pažnju izaziva „Villa Pilar“, rad koji je Karington 1940. poklonila lekaru Luisu Moralesu po izlasku iz sanatorijuma. Slika je ostala u vlasništvu njegove porodice i decenijama praktično nije bila dostupna javnosti.

Španski El País je još uoči otvaranja izložbe posebno izdvojio upravo „Villa Pilar“, delo koje je decenijama ostalo van očiju javnosti i čije je pojavljivanje označeno kao jedno od najvažnijih otkrića postavke. Faro Santander navodi da je do slike došao zahvaljujući istraživanju svog tima, a prvi put je javno prikazana ove godine. RTVE je, izveštavajući o otvaranju novog umetničkog centra u Santanderu, takođe posebno naglasio njeno prvo predstavljanje publici.

Na „Villi Pilar“ pojavljuju se životinje i fantastična bića koja će postati deo Karingtoninog trajnog vizuelnog rečnika. Tu je konj, jedan od njenih najvažnijih simbola slobode i alter ega; hijena, neposlušno i gotovo anarhično biće koje se u njenoj imaginaciji javlja još od ranih radova; paun, povezan sa smrću, preobražajem i obnovom; i beli pas, čuvar jednog sveta čija se pravila ne mogu sasvim racionalno protumačiti. Ali kod Karingtonove simbol nikada nema samo jedno značenje.

Tajna gramatika

Upravo je u tome posebnost njenog slikarstva. Predmeti, životinje i figure deluju kao da pripadaju nekoj tajnoj gramatici koju možemo da naslutimo, ali nikada do kraja da je prevedemo. Njene slike pružaju utisak da se pred nama odvija ritual čiji smisao poznaju svi osim posmatrača.

Karington se nikada nije zadovoljila ulogom „nadrealiste“, a još manje ulogom muze velikog umetnika. Istorija umetnosti dugo je žene iz nadrealističkog kruga predstavljala upravo kroz njihove veze sa znamenitim muškarcima – kao inspiracije, ljubavnice, ekscentrične pratilje. Ona je takvu predstavu otvoreno odbacivala. U njenom svetu žene nisu bile dekor.

One kuvaju čudotvorne obroke, obavljaju obrede, menjaju obličja, razgovaraju sa životinjama, upravljaju tajnim ceremonijama i stvaraju sopstvene kosmologije. Čak i kada su zatvorene u prostor nalik domu, taj dom nije mesto pasivnosti, već laboratorija transformacije. Zato njena umetnost danas privlači publiku koja daleko prevazilazi krug poštovalaca nadrealizma.

Tu se lako mogu prepoznati teme koje su tek kasnije dobile savremene nazive: pitanje odnosa čoveka i prirode, nepoverenje prema hijerarhijama, feminizam, ekološka svest, interesovanje za životinjski svet i kritika racionalističke kulture koja veruje da se sve može objasniti, klasifikovati i staviti pod kontrolu.

Posle Španije, Karington uspeva da ode u Lisabon, a zatim preko Njujorka stiže u Meksiko. Važnu ulogu u tom bekstvu imao je meksički diplomata i pesnik Renato Leduk, za koga se udala. Brak nije dugo trajao, ali joj je omogućio izlaz iz Evrope. Meksiko je, međutim, postao mnogo više od utočišta.

Tamo je pronašla sredinu u kojoj njena imaginacija nije delovala kao hir ili ekscentričnost. Prehispanske tradicije, rituali, mitovi, alhemija i lokalne predstave smrti prirodno su se spojili sa keltskim pričama iz njenog detinjstva, tarotom, srednjovekovnim bestijarijumima i evropskim ezoterijskim učenjima. U Meksiku će nastati najveći deo njenog opusa.

Njene slike iz tog perioda pune su kuhinja koje liče na alhemijske laboratorije, žena-sveštenica, dugih belih figura, ptica, konja, hijena i neobičnih stvorenja čije poreklo ne možemo povezati ni sa jednom poznatom mitologijom. Kao da je Karington tokom decenija napravila sopstvenu religiju, bez dogme i bez potrebe da je iko drugi razume. U tome je možda i njena najveća sloboda.

Ona od publike ne traži verovanje, već prihvatanje mogućnosti da svet nije iscrpljen onim što vidimo. Zato je i njeno interesovanje za tarot bilo mnogo više od prolaznog nadrealističkog ukusa za okultno. Godine 1955. napravila je sopstveni špil, reinterpretirajući tradicionalne figure prema vlastitom imaginarnom svetu. Ti radovi takođe ulaze u priču santanderske izložbe, zajedno sa predmetima iz zbirke Frojdovog muzeja, među kojima se nalaze i figurine povezane sa egipatskim predstavama podzemlja.

Zatvaranje kruga

Prisustvo Sigmunda Frojda na izložbi ima smisla, ali Karingtonova nikada nije bila umetnica koja se može svesti na psihoanalitički ključ. Nadrealisti su bili fascinirani Frojdom, snovima, nesvesnim i oslobađanjem potisnutog. Karingtonova je sve to poznavala, ali se istovremeno opirala svakom sistemu koji je tvrdio da poseduje konačno objašnjenje ljudske psihe. Njen svet je previše pokretan da bi stao u jednu teoriju.

Izložba u Santanderu zato ne pokušava da njen psihički slom pretvori u jednostavan ključ za razumevanje umetnosti. Takav pristup bio bi i nepravedan i isuviše lak. Karington nije velika slikarka zato što je patila, niti njene slike postaju dublje ako ih svedemo na medicinsku istoriju. Mnogo je zanimljivije pratiti kako je iskustvo kroz koje je prošla uspela da preobrazi u jezik koji više nije pripadao njenoj bolesti nego njenoj umetnosti.

Krug se u Santanderu zatvara. Grad u kojem je nekada bila pacijentkinja danas izlaže njene radove kao dela jedne od najznačajnijih umetnica 20. veka. Ono što je 1940. izgledalo kao kraj jednog mladog života iz današnje perspektive pokazuje se kao bolan prelom posle kojeg je Karingtonova počela da gradi sopstveni svet. Taj svet će trajati mnogo duže od istorijskih okolnosti koje su ga izazvale.

Leonora Karington preminula je 2011. godine u Meksiko Sitiju, u 94. godini. Poslednjih godina njen ugled raste izuzetnom brzinom. Velike izložbe, muzejske retrospektive i nova izdanja njenih knjiga vratili su je u središte razgovora o nadrealizmu, ali i izvan njega.

Veza s Maksom Ernstom

Izložba „Simptomatski nadrealizam: Leonora Karington“ („El surrealismo sintomático: Leonora Carrington“), u centru Faro Santander, otvorena je do 31. januara iduće godine. Kako navodi Faro Santander, postavka obuhvata slike, crteže, dokumente i druge materijale povezane sa presudnim godinama između 1939. i 1944. godine. Projekat, nastao u saradnji sa Frojdovim muzejom u Londonu, kustoskinja Vanesa Boni postavila je oko ideje silaska i povratka: iskustva „podzemlja“ koje u svetu Leonore Karington nikada nije samo mesto straha i smrti, već i prostor preobražaja. Karington je čitavog života odbijala da postavi jasne granice između stvarnosti i mita, čoveka i životinje, sna i budnosti, razuma i onoga što se obično gura na njegovu drugu stranu.

Izložba je prethodno, od marta do avgusta ove godine, bila postavljena u Frojdovom muzeju u Londonu. Taj muzej ističe da je reč o prvoj institucionalnoj izložbi posvećenoj crtežima iz Karingtoninih santanderskih svezaka i radovima nastalim u vreme dubokog ličnog i političkog potresa koji je izazvao Drugi svetski rat.