0
Kada se u avionu za Dohu popilo svo pivo, nazdravljalo se i vodom. Kod nas samo da je neka dobra igranka.
Odmah ću vam reći, oprostite ako ne budem baš potpuno objektivan. Oprostite i ako vam smeta što pišem iz prvog lica.
PROČITAJTE JOŠ:
Upravo tako ću narednih dana doživljavati Katar, a vi ćete to moći kroz „moje oči“. A realno, priznajte, malo će i nas biti objektivno, makar u narednih petnaestak dana.
Za to vreme Srbija može da na Mundijalu uradi ono što nije mogla 24 godine. Tada sam bio klinac, osnovac, koji je s teskobom morao da sluša komšije Albance koji se raduju kada je Edgar Davids dao onaj užasan gol u osmini finala.
Soccerbet vam donosi džentlemnske priče iz Katara.
I klinac kom se grlo steglo kad je Peđa Mijatović pogodio, toliko puta ispričanu priču o prečki koja se i dalje trese. Nećemo o tome, nadamo se da ćemo to konačno zaboraviti.
Dragan Stojković Piksi je kopačke iz te 1998, kada je dao gol Nemcima u grupi, zamenio za cipele i sad kao selektor misli da može da prođe Brazil, Švajcarsku i Kamerun. Bez ozleda. Opasno je to sito.
Veruje to i 26 igrača koje vodi u Katar i grupa nas koji Srbiju čekamo ovde u Dohi, da u subotu sleti iz Bahreina i ode u hotel Riksos.
Čudan je osećaj kad idete na radni zadatak, a da u rukama držite karte za utakmicu, umesto akreditacije.
Možda „svrbi“ tu negde na grudima, jer su se razne akreditacije tu odomaćile tokom godina, ali ovako bar malo mogu da uspavam novinarsko u sebi i pustim ono navijačko da piše.
Karata sam se dočepao u utorak uveče, na sastanku u lokalu na ćošku Džordža Vašingtona i Despota Stefana u Beogradu.
Tražim mesto za parking, gledam da budem tačan u osam uveče i da ne okasnim ni minut na okupljanje navijačke grupe „Džentlmeni“.
Bio sam jedan od prvih koji su stigli na okupljanje. Kako nam se broj povećavao, tako je i graja rasla.
Dok je Vlada, jedan od organizatora čitave ekspedicije, pričao o tome kako bi trebalo da se ponašamo pristojno, da poštujemo zakone Katara, da ne unosimo alkohol u ovu zalivsku zemlju, neko je u šali dobacio – nemoj slučajno da neko startuje neku Brazilku!
Tu u kafiću se pred put okupila se većina, od ukupno pedesetak ljudi, koji će se u narednim danima naći ovde u Dohi, sa zajedničkim ciljem – da bodre Srbiju.
Neko od njih navija za Zvezdu, neko drugi za Partizan, pa možete da čujete čoveka koji kaže da mu je Ratko Varda prijatelj, uz poneku dogodovštinu iz igračkih dana u crno-belom, drugi kaže da se bavi poljoprivredom i da je velika šansa da krastavčići iz Burger Kinga dolaze baš iz njegove bašte.
Neko treći je potegao iz Crne Gore i Budve da bi se našao tu i kod svih vidite manje-više istu pozitivnu energiju.
U danima koji su usledili do petka, karte za mečeve sa Brazilom i Švajcarskom čuvao sam umotane u papir, kao da su od zlata.
Srbija – Brazil na Mundijalu, ma sveti gral, čoveče! Nije mala ni nada za slatkom osvetom Švajcarskoj. Boli poraz od pre četiri godine.
Zato su karte morale da budu na sigurnom. Ušuškane. Tri dana posle sastanka u centru Beograda, gotovo ista ekipa se okupila na aerodromu „Nikola Tesla“.
Oni hrabriji poneli su flašice rakije, znajući da to ne bi smeli da unesu u Katar, što nije sprečilo da se tu na „Tesli“ nazdravi.
A tokom četiri i po sata leta do Dohe kunem se da nikad više puta u životu nisam čuo reč „Bombaj“.
Nije to samo staro ime grada Mumbaja, već naziv nekog džina koji se posebno dopao našim navijačima u avionu.
Otišlo je stvarno tu i dosta piva, toliko da su stjuardi i stjuaredese u jednom trenutku rekli: „Nema više, evo pogledaj ako mi ne veruješ“.
Ukočenih nogu i krutih leđa izašli smo na tlo u Dohi i prvo što nas je opaučilo po licima bila je žestoka sparina.
„Bože, kako li je tek ovde leti“, kaže jedan momak, dok je pustinjski vazduh zamirisao na so i more, a termometar pokazivao 30 stepeni.
A vama u glavi kako sad treba da se zgurate sa 100, 200 ljudi u autobusu, idete na pasošku kontrolu, skupljanje prtljaga, a onda i besplatnih sim kartica sa dva gigabajta interneta. Pakao.
Usput vidite i čoveka na izlazu kako sa potpuno ravnodušnim izrazom na licu drži tablu s imenima „David Trezege“ i „Havijer Adelmar Zaneti“, sve dok ne krenete da ga slikate.
Tad se nasmeje, a vama postane jasno ko bi sve mogao narednih dana da dođe u Dohu i prođe vašim stopama.
Čovek u odelu, strogog izraza lica, tera vas da produžite dalje, a unaokolo ima na stotine volontera koji vas upućuju kako da stignete do mesta koje tražite.
Dok ga nađete i iskobeljate se iz lavirinta ogromnog aerodroma i metro stanica, pa dođete do centra, mrak već pao, a vi vidite kako na desetine navijača defiluje u raznim nacionalnim bojama.
Tu su i Brazilci, Englezi, Španci i kad pričate sa njima, svi se nadaju da će baš ovo biti „njihov Mundijal“. Što bismo onda i mi bili drugačiji? Samo da na terenu ne nadrljamo, a za nešto drugo, snaći ćemo se nekako.
BONUS VIDEO: „Džentlmeni“ napravili šou na aerodromu pred put u Katar
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
