Argentini "visi" prolazak u osminu finala Svetskog prvenstva, kapiten Lionel Mesi uzima loptu da izvede kazneni udarac. Dok hvata zalet nastaje jedini trenutak tišine, kada navijači "gaučosa" ne pevaju u transu. Leo šutira, golman Poljske Ščešnji zaustavlja loptu. Pesma se nastavlja.
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
Ej, nema zvižduka, nema mrkih pogleda, igra se i navija dalje. Pesma ne staje, naprotiv, pojačava se. I onda narednih desetak minuta sledi neverovatna podrška Mesiju.
„Mesi, Mesi“, podižu Argentinci ruke uvis pa ih spuštaju prema zemlji i klanjaju se. Kreće prva, druga, treća pesma, i u svakoj se čuje „Mesi“.
PROČITAJTE JOŠ
Razmišljam u tom trenutku šta bismo mi pevali čak i da hoćemo nekoga da podržimo posle kiksa. A, ne važi se „Mitro’s on fire“, to smo „marnuli“, nismo je sami smislili.
Evo, hoćemo, na primer, da podržimo Piksija. Hmmm… „Piksi, Piksi“, „Srbija, Srbija“, „Ko-so-vo je srce Srbije“, „Ne damo Kosovo“, „Ja te vooolim, ja te vooolim, Srbiiijo“. Proći će još vremena dok se ne izgradi kult reprezentacije, a onda se možda približimo Argentincima.
Ako je nešto lepo za gledanje na ovom Svetskom prvenstvu, onda su to upravo utakmice „gaučosa“. Zbog kompletnog ambijenta, ne naravno samo zbog igre.
Argentinci nisu cvećke, da se ne lažemo, ali svaki od njih na utakmicu dolazi u dresu reprezentacije, svaki drugi ima zastavu, na ogradama stoje okačene desetine zastava posvećenih samo Dijegu Armandu Maradoni, jer, kako nam reče jedan kolega, Maradona je Argentina. Bubnjevi grme 90 minuta, peva se, uživa u fudbalu.
Ali i nervira.
Jedan Katranin, obučenu u njihovu tradicionalnu odeću, silazi laganim korakom niz tribine. Grupica navijača Argentine se izvija preko njegovog ramena i pokušava da vidi teren i šta se na njemu dešava. Nešto gunđaju sebi u bradu, ali sede i dalje na svojim mestima. „Šeika“ fudbal u tom trenutku ne zanima. Zastaje u trenutku i čita nešto na svom mobilnom telefonu. U tom trenutku njih deset skače sa stolica, galame, mlate rukama… Jer zaklonio im je pogled na Mesija. Na fudbal. Na ljubav.
Neko im dobacuje da se smire, da je „sve ovo možda njegovo“, ali oni ne odustaju. „Šeik“ je na kraju, ipak, popustio. Ili je pročitao do kraja šta ga je zanimalo pa je nastavio dalje.
Svaki gol Argentince uvodi u ekstazu. Posebna vrsta sreće, ushićenja, ludila.
A, kako pate videli smo posle Saudijske Arabije. S knedlom u grlu i verom da će već u narednoj utakmici pobediti.
Zato ćemo Argentinu ponovo gledati u osmini finala protiv Australije.
Biti s „gaučosima“ na fudbalskoj utakmici zaista je poseban doživljaj. Iako viđen mnogo puta, iznova i iznova zanimljiv i originalan.
*
*
*
*
*
*
BONUS VIDEO Argentinci nisu klonuli duhom, bodre se pred Meksiko
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar