Iza Gudelja ostala je značajna fudbalska karijera, mnogo poučnih priča, čak i dokumentarac, a od njega se već danima oprašta region i to ne samo ljudi iz fudbala, nego i iz drugih sfera.

Verujem da svako od nas zna mnogo teških životnih priča, ali Gudelj je tokom 66 godina morao da se suoči sa mnogo ozbiljnih izazova.

Bio je legenda Hajduka iz Splita, nastupao je i za reprezentaciju Jugoslavije, ali mu je igračka karijera naglo prekinuta kada je imao 26 godina zbog hepatitisa B.

Otkrio je i kako su mu mnogi u teškim trenucima okrenuli leđa, te da je zbog bolesti bio stigmatizovan.

"Svet mi je bio pod nogama, a zbog bolesti sam sve izgubio u sekundi. To je bio šok. Ne zbog zdravlja, nego jer više nisam mogao da igram, a tek kasnije sam shvatio i da mi je život ugrožen. Bio sam mlad, popularan, uvek u centru pažnje, ali nakon bolesti puno me je ljudi napustilo. Tema zdravlja fudbalera i sportista generalno je, nažalost, malo kome interesantna, ali je važna. Danas je propuštamo u svetu u kojem je sport gladijatorski ustrojen. Zamislite koliko je slučajeva o kojima se ne priča, nažalost, ne samo u seniorskom uzrastu, a i ne samo fizičkog nego i psihičkog zdravlja", govorio je Gudelj za hrvatski "Index".

Podršku je našao u najbližima.

"Osim supruge, jedina podrška bili su mi porodica i prijatelji. To je ono lepo u životu. Kad je u pitanju bolest, u našem društvu je osoba i dan-danas stigmatizovana i izolovana. U mom slučaju se pričalo da imam AIDS, a i da sam imao, to nije razlog da se neki boje rukovanja sa mnom, a bilo je i takvih slučajeva. Zbog oboljenja i brakovi mogu da se raspadnu. Ja, koji sam se izvukao i preživeo, želim da ispričam svoju priču da bih nekome dao nadu da ne postoje bezizlazne situacije."

Život su mu obeležile i porodične tragedije. Njegova sestra je oslepela još kao devojčica, a i brat mu je bio bolestan.

Bez supruge Mirjane je ostao 2015. godine, pošto je i ona umrla mlada, a nećakinja mu je poginula.

"Nema porodice koja nema svoj problem. U mojoj porodici ima puno problema i ne treba ih naglašavati. Mogu reći da mi je sestra slepa, brat je bolestan, otac i majka su preminuli, supruga mi je umrla vrlo mlada, kći od sestre je poginula. U porodici su, nažalost, bolesti i smrti, ali to jednostavno prihvatiš. Tako je i s prekidom fudbalske karijere. Nikad se nisam pitao zašto se to meni dogodilo. Zato što postoje još teže i gore situacije kod porodica i moramo razumeti da nismo sami na svetu", rekao je svojevremeno Gudelj za "HTV".

Čak 37 godina nosio je virus, 2023. ga je pobedio i po ko zna koji put pokazao da "gura" uprkos svemu.

Borio se lavovski kroz život, birao je da živi umesto da umire i zbog toga je takođe ostavio dubok trag.

Na kraju je preminuo u zagrebačkoj bolnici nakon komplikacija posle teške operacije karcinoma.

Karijera za ponos

Gudelj nije poticao iz bogate porodice, za svoju karijeru je morao sam da se bori, ali je "od blata došao do zlata".

"U mojoj porodici se niko nije bavio fudbalom. Peške sam išao na trening i kad je bilo mračno, padala kiša i nisam ni jeo. Dizao sam se u 4-5 pomusti kravu, morao sam paziti da ne jede detelinu. Toliko sam voleo fudbal koji je u meni budio emocije i strast da sam molio majku i oca da idem. Majka me teško puštala na trening i, kad je videla koliko to želim, a imali smo kravu koja nas je hranila, ona je prodala kravu i kupila televizor kako bi se gledao 'Sportski pregled'", pričao je Gudelj.

Iako ga se najčešće sećaju kao zadnjeg veznog ili odbrambenog igrača, Gudelj je bio mnogo više od klasičnog destruktivca. Bio je snažan, brz, tehnički odličan i izuzetno opasan po protivnički gol, zbog čega su ga kasnije često opisivali kao prototip modernog fudbalera.

U Hajduk je došao 1976. godine, a za seniorski tim zaigrao je 1979. i brzo postao legenda za sva vremena. Sa „belima“ je osvojio naslov prvaka Jugoslavije 1979, te dva Kupa, a bio je jedan od lidera generacije koja je početkom osamdesetih igrala ravnopravno sa najvećim evropskim klubovima.

U reprezentaciji Jugoslavije zabeležio je 33 utakmice uz tri gola, a kasnije je postao trener i vodio je između ostalih i mlađe selekcije Hrvatske. Već 1979. bio je kapiten mlade reprezentacije bivše države koja je osvojila evropsku titulu, kada je proglašen i za najboljeg igrača turnira. Za seniorsku reprezentaciju debitovao je 1980. godine.

Nastupio je na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980, Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji te Evropskom prvenstvu 1984. u Francuskoj. Na Mundijalu u Španiji njegove igre bile su toliko dobre da ga je francuski "Ekip" uvrstio u idealni tim prvenstva. Iste godine, na utakmici protiv Bugarske u Sofiji, postao je najmlađi kapiten seniorske reprezentacije Jugoslavije.

U vreme kada fudbaleri iz jugoslovenskih klubova nisu mogli tako rano da odlaze u inostranstvo, bilo je gotovo izvesno da će Gudelj, čim za to stekne uslove, završiti u nekom od najvećih evropskih klubova. Tokom godina povezivali su ga sa Real Madridom, Barselonom, Bordoom i drugim velikanima, a sam Gudelj je kasnije govorio kako mu je upravo Real bio velika želja. Međutim, njegov igrački san prekinut je preko noći.

U septembru 1986. godine, tokom utakmice Hajduka i Crvene zvezde na Poljudu, osetio je snažnu i neobjašnjivu iscrpljenost, te zatražio izmenu. Lekarski pregledi pokazali su da boluje od hepatitisa B. Pokušavao je da se vrati treningu i fudbalu, ali se bolest vraćala, pa je sa samo 26 godina morao "u penziju".

Nakon završetka igračke karijere ostao je posvećen fudbalu. Završio je Kineziološki fakultet, radio kao trener i instruktor, vodio Primorac iz Stobreča, Zadar, Dubrovnik i austrijski Vorverc Štajr, a tokom sezone 2005/06. kratko je preuzeo i prvi tim Hajduka. Godinama je bio važan deo trenerskog i instruktorskog sistema sa mlađim kategorijama.

"Izgradio sam sebe duhovno, završio sam fakultet u 42. godini. Svaki ispit, da ne padnem u depresiju, bio mi je posebna radost, a diploma posebno ushićenje, kao da sam osvojio neki trofej", otkrio je Gudelj jednom prilikom.

Sada nam ostaje da se Gudelja sećamo kroz njegova dela i reči, a borba koju je vodio ostaje kao primer suočavanja sa problemima, koliko god oni veliki i teški bili.