0
Srpski fudbaler Stefan Panić sreću je pronašao u Rigi, gde je igrao za gradske rivale i za Letoniju ima samo reči, iako bi ova baltička zemlja možda teže legla našim ljudima. Za Nova.rs je otkrio čari života na severu, koliko je fudbal napredovao, ali i šta je vrednije od bilo kakve finansijske ponude.
Pokreni i podeli SUPER VAJB.
Na bolje se čovek lako navikne, kako kažu, samo jedan faktor zvani vremenski uslovi remeti savršenstvo u prestonici Letonije. Da je klima drugačija, pola sveta bi ovde živelo, ovako od novembra do maja ume da bude prilično sumorno. Mnogo je više prednosti, pa tako Stefan Panić ističe da je Riga porodični raj dok u fudbalu uživa.
Vezista rođen u Topoli upisao je i jedan nastup za reprezentaciju Srbije, branio je boje Metalca (2013-2017) i Javora (2018) uz kratak izlet u češki Banjik iz Ostrave. U Letoniji je igrao prvo za Rigu (2018-2020), da bi sezonu proveo i u Pafosu (2021/2022) uoči povratka i sad s uspehom brani boje RFS (od 2022), u koji je prešao posle samo minut razgovora sa predsednikom.
Za Nova.rs je pričao o mirnom i spokojnom životu ovde, naravno o fudbalu, balkanskom klanu u Rigi, zašto bez prestanka igra godinu i po dana, ali i o video igricama i koje stvari su nekad preče od bilo kakve finansijske ponude.
PROČITAJTE JOŠ
Zato je njegova priča drugačija, zato je i do sreće došao zaobilaznim putem preko Češke i – Ivanjice.
„Šest meseci sam bio u Ivanjici, stvarno mi je bilo super. I u Metalcu sam bio pre toga pet godina, i kad sam otišao za Češku imao sam 22-23 godine, tad i sad 22-23 godine što se tiče fudbala je drugačije – tad si bio mlad, sad si već mator. Izašao sam drugi put iz zemlje i onda mi je bilo teško, ne da se priviknem, nego generalno nepravda je mene uvek i ubijala. Počelo je sve super i znaš kad na jednom treningu nisi kako treba, oni te odmah… Nisam znao ni jezik, tu smo se natezali malo i ja nisam bio strpljiv, posvađam se i šta ću, posle šest meseci klub je hteo da me zadrži, ali ja nisam hteo jer nisam igrao. Bitno mi je bilo da se vratim u život, što sam u Javoru dobio, i da budem slobodan na leto. Bilo mu je super u Ivanjici i onda stigne poziv Rige“, počinje Stefan Panić priču za Nova.rs.
Otkud poziv iz Letonije?
„Zove me čovek i meni kroz glavu prođe – Riga, a malo pre toga sam bio u reprezentaciji, možda godinu dana pre toga, Slavoljub Muslin je hteo je da me vodi i na Svetsko prvenstvo u Rusiju. Još sam se i prodao u Češku, onda njega sklone i cela ona afera… Rekao mi je, normalno, kad bi išao na Mundijal, ne bi bio u konkurenciju za prvih 11, ali bi išao. To mi je bio prvi poziv za reprezentaciju, drago mi je bilo što je Muslin zadovoljan i još kad bi se to desilo Svetsko prvenstvo. Kako ću, čoveče, pre godinu dana sam igrao za reprezentaciju, treba da idem na SP, a sada u Letoniju. Kod nas se priča samo o top 5 liga i moj brat mi je tu doneo najveću odluku, rekao mi je – idi i probaj. I generalno finansijski mi je bila najbolja ponuda od svih, ali sam došao u nepoznato, jer se o fudbalu ovde i baltičkim zemljama kod nas generalno slabo priča“.
Kako je bilo u Rigi?
„Bio je tu Darko Lemajić, sad smo zajedno i u RFS. On me je prihvatio kako treba i krenulo mi je stvarno super. Riga kao klub do tada nije imala nijedan trofej, te godine osvojimo titulu i gazda, Rus Sergej Lomakin, odreši kesu i onda je krenuo da gura pare u sve svoje klubove, znate da ima i Pafos, pa sam išao i tamo da igram, hteo je da bude u top šest, pošto se nikad nije borio za Evropu na Kipru i to smo uspeli. Onda smo pričali o novom ugovoru, finansijski je bilo sve super, ali sam imao neke privatne stvari… Kako Lomakin ima još klubova, a imali smo uspeha u Rigi i Pafosu, hteo je da idem u Rodinu, godinu dana, da uđu u Premijer ligu Rusije (najviši rang), pa posle u Dubai junajted koji je isto njegov, i da se vratim u Pafos do kraja karijere“.
Gde je zapelo u celoj priči?
„Nekako nisam hteo u Rusiju, nije najsrećnija opcija bila, ali glavno mi je bilo što je supruga bila trudna. Lepo nam je bilo na Kipru bilo, dobar sam utisak ostavio, voleli su me tamo… On mi je pojačavao finansijsku ponudu, ali mi je bitnija bila stabilnost gde sam. Nismo se dogovorili, a gazda RFS, Artjom Milovs me je pratio dok sam bio u Rigi, sad da sedi pored nas ti ne bi znao da je čovek milioner, milijarder, ne znam šta je, kako normalno izgleda“.
Kako je došlo do prelaska u RFS?
„Pošto smo Lemajić i ja igrali u Rigi, posle je on prešao u RFS i kaže mi kako mu gazda svaki dan priča kako hoće da me dovede, a ja ne znam ko je čovek. Onda me je zvao baš mesec dana pre istekao na Pafosu, a pre toga me je zvao dok sam još u Rigi bio, ali sam mu objasnio da sam dao reč i da idem na Kipar, i da nema potrebe da pričamo. To je odmah ispoštovao i samo je pitao da li postoji mogućnost da kad istekne ugovor sa Pafosom da me pozove u RFS. I mesec dana pred kraj ugovora on me zove – je l’ možemo da pričamo oko ugovora – a ja sam mislio da je on to zaboravio. Kaže mi nemoj da potpisuješ ništa dok ti ja ne dam svoje uslove. I tu sam ja već znao da neću ostati ostati na Pafosu, nisam hteo da popustim jedne sekunde, i on me je zvao i bukvalno ako smo dva minuta pričali.
Prvo što me je iznenadio uslovima, što je zapamtio i zvao, i što me je kupio na poseban način. Igrao sam u Rigi i 2020. mi se rodilo prvo dete, on mi je po Lemajiću poslao poklon za dete, a tada je znao da sam bio dogovorio sve sa Pafosom. Nije hteo da mi pravi problem zbog rivalstva klubova, ali mi je preko Lemajića poslao bodi za bebu. Kao da mi je milion evra dao… Pozvao sam ga da se zahvalim i to je jedna stvar koja znači drugačije. Time me je kupio, posle sam za RFS potpisao i ranije nego što sam hteo, a taj odnos je fenomenalan i dan danas“, posebno je naglasio Panić.
Kakav je rivalitet između Rige i RFS, je l’ bilo nekih problema?
„Oni su kao Crvena zvezda i Partizan, ali nije to baš kao kod nas, nemaju oni huligane. Imaju navijače, simpatizere, ljubitelje fudbala. Navijače Rige viđam, idem često da gledam i futsal, i stvarno je taj odnos normalan. Tri titule zaredom smo uzeli, Riga je porasla kao klub i sa ljudima iz Rige nikad nije bio posle problem, bilo im je teško u početku, zašto sam to uradio, Lomakin je hteo da mi da ugovor na tri-četiri godine, ali su neki drugi prioriteti meni bili bitniji iako volim fudbal više od sebe, ali ne od supruge. Imamo dve devojčice od pet i tri godina, njima je lepo, možda im nedostaju malo deca mog rođenog brata, kod kuće živimo svi na istom placu i onda se ne razdvajaju.
Sezona u ovim delovima Evrope je specifična?
„Sezona se igra četvorokružno, krene u martu i igra se do polovine novembra sve vreme. Pripreme počnu u prvoj nedelji januara, poslednje tri sezone smo igrali grupnu fazu u Evropi, mi smo prošlu sezonu završili 12. decembra 2024. godine, odigali smo u Beogradu protiv Makabija u grupnoj fazi Lige Evrope i novu sezonu počeli 2. januara ove godine. Dakle, 20 dana pauze i onda smo imali još dve evropske utakmice protiv Ajaksa i Dinama iz Kijeva krajem januara“.
Kako izdržite uopšte takav tempo i sve napore?
„Mi smo bukvalno spojili dve sezone, ja sam odigrao više od 80 zvaničnih utakmica za godinu i po dana, od januara 2024. U tri godine imam više od 150 utakmica, nisam od onih koji se povređuju“, ističe Panić.
Kakvi su fudbal i liga u Letoniji?
„Fudbal je generalno dobar, liga napreduje fino. Tereni su bolji nego što su bili pre, naš je super. Najgori deo sezone je prvih šest-sedam utakmica kad svi igraju na veštačkoj travi zbog hladnoće, jer je prirodna loša. I mi uglavnom počinjemo ranije, jer finanijski mogu da obezbede da se trava sredi. Ulažu dosta, Riga ima svoj kamp, i mi imamo svoj“.
Kakav je život u Rigi, deluje da uživate?
„Ta sigurnost i bezbednost, mir i spokoj su nešto što je ovde najvažnije. Dugo smo ovde i stvarno uživamo porodično. Riga je i stari grad, a opet i moderan na svoj način. Uslovi su dobri, živimo u centru i tu je sve super. O Letoniji mogu da kažem samo sve najbolje i da je preporučim svim našim igračima. Sad, verovatno, isto kao i kod nas je na periferiji malo drugačije, to nam kažu i domaći igrači. Oni su nas super prihvatili, Lemajića i mene, došao nam je i Aleksandar Filipović, bivši defanzivac Partizana, tu je i Strahinja Rakić sa Uba, držimo se svi zajedno kao balkanski klan u kojem su i Letonci sa nama“.
Ipak, zime umeju da budu duge i jake?
„I samo vreme nije problem toliki, ali zima u decembru i januaru je… Čudno je i kad dan traje do 22.00-23.00, ali je mnogo bolje nego kad padne mrak u tri popodne. Mi kad imamo trening nekad u 11.00, završimo, ručamo i izađemo napolje – mrak“.
Kako se popuni slobodno vreme pored uživanja sa porodicom?
„U januar i februar kada mi je familija u Srbiji, mi ovde imamo po dva treninga dnevno, pa odemo u Tursku na pripreme, onda deci i žene ne znači ništa da budu ovde sami kad nisam tu. Volim u slobodno vreme da igram video igrice, samo ‘pucačine’, fudbal ne igram, zato što se nerviram. Igram NBA ponekad, volim košarku dosta da gledam, išli smo i na Evrobasket…“, a svi znamo kako su košarkaši Srbije tamo prošli.
Balkanska četa u RFS je uoči pauze slavila na gostovanju Audi sa 1:0, strelac jedinog gola bio je upravo Panić i do kraja će voditi žestoku bitku za titulu sa gradskim rivalom, jer je Riga prvoplasirana sa 70 bodova, prati je RFS sa tri manje.
Naši igrači na čelu sa Panićem i Lemajićem su se ovde pokazali kao istinski domaćini, i mi im želimo što lepše vreme koliko je to moguće, da nastave da uživaju i da sezonu krunišu titulom.
