Poslednji krug u Humskoj 1

Stadion Partizana je prošle godine bio suspendovan, pristup navijačima nije bio dozvoljen, a bližilo se poslednje kolo prvenstva Superlige Srbije.I poslednja utakmica Saše Ilića na stadionu koji je bio pozornica za njegove bravure pune 23 godine.Igrač sa najvećim brojem odigranih utakmica u "crno-belom" dresu nije mogao da ode u penziju na takav način, pa je napravljen presedan.Jedan od hiljadu presedana u domaćem fudbalu, ali se čini da je ovaj bio najpravedniji."Preovladao je stav da Saša Ilić zaslužuje oproštaj kakav dolikuje. Partizan će kaznu od jednog meča pred praznim tribinama odraditi na prvom narednom zvaničnom meču", navedeno je u domaćim medijima.U 41. godini života Ilić je i dalje bio važan šraf za tim Partizana.

Umeo je da uđe u poslednjoj trećini utakmice, znao je da stane na loptu, ali i da joj produži putanju samo jednim pokretom stopala.I ono što je najvažnije - znao je da igra srpski fudbal, oblik najvažnije sporedne stvari na svetu koji ne postoji ni na jednom kraju Zemaljske kugle.Veštinu probijanja bunkera protivničkih odbrana. Jednim dodavanjem, jednim lažnjakom, fintom tela, pogledom na drugu stranu...To je razlog zbog čega je bio vredan i važan Partizanovom timu čak i u godinama koje fudbaleri uglavnom provode u razmišljanju čime bi mogli da se bave u budućnosti.Ilić je znao. Bavio se onim što najbolje zna, povezivao je redove tima kada to niko nije mogao, pokazivao primer mlađima kako treba razmišljati na terenu, bio mentor, čuvar svlačionice, ali i konstantna opomena da bi saigrače trebalo malo da bude sramota ako vide da se čovek u petoj deceniji života trudi više od njih.Pre tačno jedne godine Ilić je poslednji put poneo kapitensku traku na stadionu u Humskoj 1. Utakmica protiv Proletera nije imala rezultatski značaj, misli su više bile upućene na predstojeće finale Kupa Srbije sa Crvenom zvezdom, ali...

Svečanost. Jednom rečju se može opisati ono što je toga dana viđeno na stadionu Partizana. Sve je bilo u znaku legendarne "dvadesetdvojke".Cena karata je bila simbolična - 22 dinara, oko terena su bili postavljeni baneri sa tim brojem, a sa semafora su se ređale izjave njegovih nekadašnjih saigrača i trenera.Kroz špalir svojih saigrača na teren je kročio Ilić, zajedno sa suprugom i decom, te zauzeo svoje standardno mesto pored arbitara na centru terena.Prvu radost je doneo Danilo Pantić, momak koji je bio projektovan da "uđe" u Ilićeve cipele i da postane nova "desetka".Nije bio jedini... Trebalo je to da budu Stefan Babović, Nebojša Marinković, Adem Ljajić, ali... Niko kao Sale.U drugom poluvremenu - potop. Nestvaran pljusak se sručio na stadion Partizana, ali navijači nisu išli nigde. Dobro, bilo je i onih koji su rešili da sačuvaju svoju odeću i da potraže zaklon na nekom drugom mestu.

Do 82. minuta Ilić je bio na terenu, igrao je kao što je igrao svaku utakmicu. Borbeno, odlučno, kreativno, liderski.Izlazak, ostavljanje otisaka kopački na betonskoj ploči, pozdravljanje sa gotovo svima koji su se našli između terena i klupe i - počasni krug, u društvu sina Nikše.Pljusak nije mogao da spreči Ilića u dresu Partizana poslednji put prošeta stadionom. I da bar delom ukaže svom sinu na važnost koju je sa sobom nosio taj trenutak."Nije kraj...", rekao je Ilić posle utakmice sa Proleterom.I nije bio.Partizan je u finalu Kupa Srbije savladao Crvenu zvezdu rezultatom 1:0, a Ilić je odigrao jedan minut. Dovoljno da se ispiše i sa stadiona večitog rivala, od čijih navijača je takođe dobio posebne pozdrave i priznanje koje je svedočilo o tome da su njega zanimali samo sport, fudbal i teren.Godinu dana kasnije tribine su prazne. Fudbala ima samo u formi prijateljskih utakmica, a Ilić je već pronašao nove izazove, prihvativši poziciju selektora reprezentacije Srbije za mlađe od 16 godina.Imaće klinci mnogo toga da nauče od crno-bele "dvadesetdvojke", koju niko nikada posle njega neće nositi.https://youtu.be/msqpfxeJSDoPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram