Fudbal nikada nije bio isti posle 12. aprila 2000. godine.
Olimpijski stadion u Rimu je bio domaćin duela između Lacija i Intera, duel brutalne odbrane i još brutalnijeg napada je trebalo da bude poslastica za ljubitelje fudbala, ali se sve pretvorilo u horor.
PROČITAJTE JOŠ
Tim Intera je bio toliko moćan da je meč startovao bez Ronalda, ali su okolnosti ukazivale na to da će najbolji napadač sveta morati da uđe u igru u nekom trenutku.
Trener Marčelo Lipi je za prvi meč finala Kupa Italije odabrao Adrijana Mutua i Roberta Bađa kao udarne igle, dok su im podršku iz veznog reda pružali Frančesko Moriero i Klarens Sedorf.
Holanđanin je doneo prednost Interu u sedmom minutu, u 39. je izjednačio Pavel Nedved, a na poluvremenu je Morijera zamenio Luiđi Di Bjađo.
Gol za preokret Lacija „pao“ je u 51. minutu, strelac je bio Dijego Simeone, pa je Lipi morao da posegne za radikalnim promenama.
Teren su napustili Mutu i Bađo, a u igri su se našli Ronaldo i Ivan Zamorano.
Igrao se 58. minut. Inter je morao da napadne svim silama, a Lacio je pokušavao da sačuva povoljan rezultat.
Lopta je tražila Ronalda, tražio je i on nju, fauliran je nekoliko puta, a u 64. minutu se dogodila katastrofa.
Brazilac je napao celu odbranu Lacija, ispred njega su se nalazili Fernando Kouto i nešto malo dalje Siniša Mihajlović, svi su čekali ishod, krenuo je Ronaldo u fintu i sa bolnom grimasom završio na zemlji.
„Povređen je, katastrofa…“, konstatovali su komentatori u prenosu.
Ronaldov beskrajni osmeh kojim je osvajao srca navijača se pretvorio u uplakanu grimasu… Kristijan Panuči se uhvatio za glavu, Ivan Zamorano je klekao u molitvi, Dijego Simeone nije mogao da zadrži suze, a Marčelo Lipi u čudu pokušavao da pronađe rešenje, pošto je već izvršio tri izmene.
„Samo je puklo. To je najfinija, ali i najozbiljnija struktura u kolenu. Ta tetiva omogućava kolenu da trči, da učestvuje u šutu, u driblingu. Čuda ne postoje, morao je da ide na operaciju, pa na osmomesečni oporavak, a niko nije mogao da kaže da li će se ikada vratiti“, rekao je doktor Žerar Sejan, koji je operisao Ronalda.
Njegovo koleno je već bilo načeto, pola godine ranije je doživeo delimičnu rupturu tetive tokom utakmice između Intera i Lečea, ali istorija problea počinje još ranije.
Tokom 1996. godine otkriveno je da boluje od retke bolesti kolena koja je kao posledicu imala konstantnu upalu tetive, pa su kortikosteroidi i antiupalni lekovi bili njegovi najbolji prijatelji.
„Za sve je kriv PSV. Davali su mu anabolike doke bio dete. Rezultat toga je da njegove kosti, njegova kolena nisu mogla da isprate snagu njegovih mišića“, otkrio je nekadašnji funkcioner brazilske Antidoping agencije Bernandino Santi.
Dok su se otkrivali razlozi i razlozi, Ronaldo je tonuo u depresiju, a na teren se vratio tek 4. novembra.
„Da nije bilo te povrede, Ronaldo bi bio najbolji u istoriji“, tvrdi Dijego Armando Maradona.
I zaista, stvari nikada više nisu bile iste, Ronaldo nikada više nije mogao da se da u pedesetometarni sprint, niti da sa onakvom lakoćom šalje protivnike „po burek“, nestvarnim fintama i promenama pravaca.
Ali… Klasa je klasa, Ronaldo je postao šampion sveta sa Brazilom 2002. godine, a potom je postao deo tima Real Madrida pod nadimkom „Galaktikosi“.
„Iskreno govoreći, nikada nisam pomislio da će ta povreda značiti kraj moje karijere. Nikada nisam sumnjao u povratak. Znao sam da će se bol koji sam trpeo i vreme koje sam proveo u bolnicama na kraju isplatiti. To je bilo pravo iskušenje, dan kada me je Bog stavio na test“, rekao je Ronaldo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
