0
Da nas košarkaši malo nisu "povadili" ovom strašnom pobedom nad Kanadom u polufinalu Svetskog u basketu, još bi pekla žuč od četvrtka uveče.
Verovatno i znate šta se tada desilo i na koji način su fudbaleri Srbije poraženi od Mađarske u četvrtom meču kvalifikacija za Evropsko prvenstvo naredne godine.
PROČITAJTE JOŠ:
Bolnih 2:1 na Marakani, pred više hiljada dece moglo bi da znači da Srbija neće direktno na Evropsko prvenstvo ni posle 24 godine, već da će morati da prolazi neke nove golgote.
A svi se sećamo kako nam je prošla ona pre tri godine sa Ljubišom Tumbakovićem kada smo poleteli kao Ikar posle pobede nad Norveškom, samo da bi nas Škoti na penale oterali i rekli – ‘ajde kući.
I tada se utakmica igrala na najvećem srpskom stadionu koji nam poslednjih godina nije mnogo taličan. Setimo se i toga da je Srbija s Portugalom pre četiri godine igrala na ravnoj nozi u gostima i uzela bod sa 1:1, a onda u Beogradu bila pregažena sa 4:2.
Međutim, nije to ovde problem, niti stvar nad kojom treba lamentirati i kukati, jer je takvih epizoda i poraza bilo iha-haj!
Pa četvrt veka skoro nismo išli na Evropsko prvenstvo i logično je da smo za toliko vremena nakupili brda neslavnih poraza i primljenih golova.
Isto smo uradili i u četvrtak uveče, porazom od direktnog konkurenta za prvo mesto, koje nam se crtalo od trenutka kada su Litvanci Crnoj Gori uzeli bod u debeloj nadoknadi vremena.
Trebalo je da pobedimo Mađarsku i da onda ne radimo ono što je Nemanja Maksimović spomenuo posle meča s Mađarima – nismo morali da zakuvavamo sebi čorbu.
Nemanja je u pravu, kao i Dušan Tadić koji kaže da ne voli da se vraća pozadi u periodima kad imamo problem da iznesemo loptu. A imali smo tokom mnogih delova utakmice u četvrtak. Desilo se i to da smo primili dva gola u tri minuta i da više ne verujemo ni mi kao navijači Srbije, a čini se ni igrači na terenu u istoj meri, da mogu da se odbrane na pravi način.
Ako ćemo iskreno, poslednja kvalitetna defanzivna izdanja imali smo pre više od godinu dana i da nisu igrači Srbije imali kiks Nemanje Gudelja na startu meča sa Portugalom u Lisabonu, možda ne bi ni primili gol do kraja, ali je činjenica da pobeda za plasman na Mundijal u Kataru ne bi bila tako slatka.
Posle pobede je preko svake mere romantizirana „lisabonska noć“ (s pravom doduše) da smo kao zaboravili na one loše strane koje su čekale iza ugla. Kao što je odbrana srpskog nacionalnog tima već dve godine. Ili, ako ne dve, a ono bar godinu dana od Katara.
Švajcarci su nam u Dohi još jedanput pokazali, a to nam se desilo i u Rusiji pre pet godina, da protivnik lako može da nas „okrene“ jer nemamo sigurnost na kojoj su Italijani godinama terorisali protivnike ako bi uspeli da daju gol.
„Desilo se, ne sme da se dešava, mislim da moramo brže da igramo sa loptom, da bude brži protok i onda će da bude lakše da napravimo problem protivnicima“, jasan je bio kapiten Tadić posle Mađara koji sad imaju deset bodova, dok Srbija ima sedam.
Dragan Stojković Piksi, posle meča na kom Srbija nije uspela da izvuče makar remi, a imala je za to šezdesetak minuta od gola Vilija Orbana za 2:1, rekao da to nije smak sveta.
„Nije smak sveta, malo neočekivan poraz, mislim da ga nismo zaslužili. Moramo da ga prihvatimo“, rekao je Piksi između ostalog posle meča sa Mađarima.
Donekle je u pravu, jer se lopta jeste izodbijala tako da je „sedala“ na nogu igračima Mađarske. Ali, ljudi moji, pa ne može da se objasni kao nesrećna okolnost nešto, ako nam redovno svi tresu mrežu.
Druga stvar, Vlahović je u desetom minutu kod svog gola umalo omanuo i pitanje je šta bi bilo da Atila Salaj nije gurnuo loptu u svoju mrežu za 1:0. Samo u prethodnih godinu dana smo primali golove od Jordana, Bahreina, jedva izvukli živu glavu od Bugara, imali i malo sreće s Crnogorcima i Litvancima…
Istina je da smo pobeđivali i Norvešku 2:0, Švedsku 4:1 u Ligi nacija, ali je istina i da smo remizirali sa Slovenijom 2:2 i gubili od Norvežana. Neke od tih utakmica jesu bile prijateljske, ali i rivali iz nižih ešalona fudbala su imali momente kad su nam pretili što ozbiljnim ekipama ne bi trebalo da se dešava.
Tačno, selektore, nije smak sveta, daleko bilo. Ali, nije ni dobro, jer evo već godinu dana bar se ubismo pričajući sa vama kako nam fali sigurnost u odbrani, a nigde nismo stigli.
Kamerun nam da tri gola, Brazil dva, Švajcarska tri na Mundijalu gde smo očekivali da konačno prođemo grupu. Ako ništa drugo, do Mundijala bar stignemo, na Evro kao da ne možemo ni da kupimo prolaz.
Možda ako ovdašnja vlast zapravo ispuni nekad neko obećanje, pa dobijemo da ga organizujemo. No, da ne idemo previše u domen naučne fantastike.
Ono što možemo da uradimo sada i odmah jeste da vidimo gde grešimo. I selektore, da vidite gde vi grešite. Svakom od nas se to dešava, nema sumnje da znate o fudbalu više od većine nas koji gledamo i bodrimo vašu ekipu, ali je činjenica i da igra Srbije već neko vreme ne prolazi ni test oka, ili se to dešava samo na mahove, ili nema iste energije.
Uz to, setimo se da je Gudelj kiksnuo pred golom Srbije u Portugalu, a da je i u četvrtak „prodisao“ malo tek negde kad je Milenković ušao u igru.
Klub i reprezentacija nisu isto breme i nije isto kad čovek koji je po vokaciji vezista dobije da takvo breme nosi u pet, šest ili deset utakmica u toku godine u timu za koji navija cela jedna zemlja i kad nešto slično radi u klubu u kom ima 30, 40 utakmica godišnje i koji se ne nada da će primirisati tituli prvaka.
Zbog čega se na toj i takvoj postavci tvrdoglavo insistira ako ne uliva sigurnost, ne znamo. Kao što nije jasno zbog čega se odbrana pojačava naknadno nakon primljenog gola.
Kakva se poruka time šalje onima na terenu? Nemojte da primite još jedan? Naravno da ne može svako da uvek pogodi, kao što niko od nas ne misli da je najpametniji na svetu, jer u suštini svi hoćemo najbolje istom timu.
Zato nas i boli što posle svega u verovatno presudnom okršaju sa Mađarskom, dobijemo objašnjenje – pa eto, sreća pogledala protivnika ili nije smak sveta.
Tačno je, nije, utoliko pre što možemo da pobedimo Mađarsku tamo i verovaćemo da možemo i pred taj meč. I tu mora da se stavi jedno veliko „ali“.
Šta ako to ne uradimo i ako i tamo izgubimo? Teško je i pomišljati na to, izbiću to sebi iz glave da ne bih baksuzirao pu, pu, pu… ali, razumemo se da više niko od nas ne oseća sigurnost da to možemo da uradimo.
Što bi onda igrači Srbije osećali sigurnost? I oni su ljudi, odnekud moraju da je crpe, a vidimo da se u igri dešavaju neke stvari koje prosto tu sigurnost uspavljuju, pa se onda dešavaju stvari kao na Marakani protiv Mađarske.
Nije taj poraz smak sveta, ne bi bio smak sveta ni još jedan Evropski šampionat bez Srbije, ali ako ćemo iskreno, nije to ni dobro.
BONUS VIDEO: Spasavaj se ko može – roj pčela prekinuo fudbalski meč
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
