Brukanja iz sezone u sezonu, rezultatske katastrofe, ispadanja u "sezoni kupanja"... Ima li srpskom fudbalu spasa iz svojevrsnog "dana mrmota"? Uzevši u obzir pet najvećih problema, bilo kakav pomak nabolje se, iz ove perspektive, čini kao naučna fantastika.
Kada je pokrenuta Liga konferencija, među ljubiteljima najvažnije sporedne stvari na svetu pojavio se optimizam da bi srpski fudbal u najskorijoj budućnosti mogao da dobije bar još jednog predstavnika u grupnoj fazi nekog evropskog takmičenja. Ta nada je podgrejana dobrim utakmicama u prvom kolu kvalifikacija, kada su Partizan, Čukarički i Vojvodina „preskočili“ Dunajsku Stredu (Slovačka), Sumgajit (Azerbejdžan) i Panevežis (Litvanija).
PROČITAJTE JOŠ...
U isto vreme zablistala je i Crvena zvezda, koja je nakon očajnog nastupa i poraza od Kairata goste iz Kazahstana na svom stadionu kući ispratila sa pet golova u mreži.
No, to je sve bilo kratkog daha – tim sa Marakane se prvo žestoko izblamirao u Beogradu protiv Šerifa (1:1), potom odigrao verovatno najslabiju evropsku utakmicu u poslednjih nekoliko godina, pošto je u Tiraspolju za 90 minuta stvorio samo jednu dobru šansu.
Na Zvezdin poraz u Moldaviji (1:0) nadovezali su se Vojvodina katastrofom protiv austrijskog LASK-a (ukupno 7:1) i Čukarički, koji je u periodu od 12. do 44. minuta revanš meča protiv Hamarbija ispustio prednost od 3:1 iz prve utakmice, da bi se iz Stokholma vratio sa pet pogodaka u svom golu i ukupnim rezultatom 6:4 okončao svoju evropsku epizodu.
Čast srpskog fudbala delimično je odbranio Partizan, koji je narodski rečeno „na mišiće“ uspeo da se izvuče protiv Sočija i uprkos tome što je tri puta u dvomeču gubio (1:0 u Rusiji, potom 1:0 i 2:1 u Beogradu) prođe u plej-of rundu kvalifikacija Lige konferencija.
Tim iz Humske ima dobru priliku da protiv portugalske Santa Klare, osakaćene koronavirusom (devet fudbalera iz ovog razloga propustilo meč sa Olimpijom), obezbedi mesto u grupnoj fazi novoformiranog evropskog takmičenja, dok Crvenu zvezdu očekuje dvomeč sa rumunskim Klužom. Na stadionu „Rajko Mitić“ će se nastupajuće jeseni sigurno igrati evropski fudbal, jedino pitanje je u kom takmičenju – da li Ligi Evrope ili Ligi konferencija, ali su i jedno i drugo „utešna nagrada“, s obzirom na to da je Zvezda imala više nego odličnu šansu da se nađe u doigravanju za plasman u Ligu šampiona, jer crveno-beli imaju više puta kvalitetniji tim od Šerifa.
Ipak, čak i ako bi u narednim mesecima navijači na Autokomandi imali prilike da gledaju odličan fudbal i dobre rezultate crveno i crno-belih, sve to bi bio tek još jedan namaz šminke koja bi za cilj imala da zamaskira gore spomenutih pet problema sa kojima se srpski fudbal svakodnevno susreće, i zbog kojih mu, svi su izgledi, nikada neće biti bolje, jer njihovo rešavanje zvuči u najmanju ruku nemoguće.
Problem broj jedan – Ignorisanje odgovornosti, zid ćutanja i „guranje pod tepih“
Fudbalska reprezentacija Srbije otkako igra samostalno nastupila je na dva šampionata sveta, i to 2010. u Južnoj Africi i 2018. u Rusiji, kada su „orlovi“ bili oba puta 23, uz po jednu pobedu i dva poraza i završetak nastupa u grupnoj fazi. Od raspada zajednice sa Crnom Gorom Srbija nije učestvovala na Evorpskom prvenstvu (poslednji put na smotri najbolih evropskih selekcija igrali kao Jugoslavija 2000. godine u Belgiji i Holandiji), dok je zabeležen tek jedan nastup na Olimpijskim igrama (2008, Peking, 12. mesto), dok su London, Rio i Tokio prošli bez nas, s obzirom na to da su na šampionatima „starog kontinenta“ za igrače do 21. godine, što služi kao kvalifikacioni turnir, zauzimali osmo (2015. godine), deseto (2017) i 12. mesto (2019).
Za to vreme, na klupskom planu čast Srbije branila je Crvena zvezda nastupima i Ligi šampiona i Ligi Evrope (podsećamo, Milan prošao zahvaljujući pravilu gola u gostima koje je potom ukinuto), Partizan je uspevao da koliko-toliko drži priključak, dok su ostale ekipe eventualno uspevale da naprave jedan korak u kvalifikacijama, pre nego što bi usledila rezultatska katastrofa.
Iako je, narodski rečeno, „iz aviona“ vidljivo da problemi postoje, od strane Fudbalskog saveza Srbije na polju nekih iole ozbiljnijih promena nije viđeno – apsolutno ništa. Tačnije, viđene su prepirke, problemi, smene, skandali i brojna „kozmetička“ rešenja sa ciljem kupovine „mira u kući“ za narednih nekoliko meseci, možda i godina, ali bez ikakvih suštinskih promena. U suprotnom, teško da bi pobede Čukaričkog i Vojvodine nad Azerima i Litvancima bile shvaćene kao uspeh, već kao normalna pojava. Ovako, taj „uspeh“ će ostati na nivou izolovanog „incidenta“, jer nam rezultati koje su ostali klubovi, ako izuzmemo Zvezdu i Partizan, govore da su trijumfi trećeg i četvrtog predstavnika u kvalifikacijama za neko evropsko takmičenje vredni zapisivanja i pamćenja.
No, da se to neće uskoro promeniti govori nam i sledeća situacija – nakon poraza Čukaričkog i Vojvodine bilo kakve reči o iole ozbiljnijoj analizi od strane vodećih ljudi srpskog fudbala nije bilo. Lopta se kotrlja dalje, sledi novo kolo Superlige Srbije, iako je već poznato ko će zauzeti prva dva mesta. Što se tiče trećeg, četvrtog, petog, pa ni onih ostalih tiče, nije ni važno – ionako je domet predstavnika iz Srbije treća runda trećerazrednog evropskog takmičenja.
Problem broj dva – manjak stručnog kadra
Trenerska vrteška postala je jedan od sinonima za srpski fudbal, ista imena se vrte iz godine u godinu, a koliko loše se srpski stručni kadar kotira pokazuje i sledeći podatak – jedini trener koji je napravio iole ozbiljniji rezultat u nekoj jačoj evropskoj ligi, a da je trenersku karijeru započeo u domaćem šampionatu, jeste Slaviša Jokanović, koji je sa klupe predvodio Partizan, a potom uspeo da Votford i Fulam uvede u Premijer ligu. Sem njega, te Veljka Paunovića i Vladana Milojevića, koji nisu uspeli da dođu do trofeja u inostranstvu, ali su dokazali kvalitet i van Srbije, nijedan trener iz Srbije, koji je trenerske korake pravio u domaćem sportu, nije uspeo da napravi rezultat vredan iole veće pažnje. Srpski treneri se kao po pravilu zadržavaju u Superligi, idu iz kluba u klub (aktuelni rekorder je trener Novog Pazara Milan Milanović, koji je radio u sedam klubova u Srbiji), uz tek povremeni, najčešće neuspešan izlet u neku istočnoevropsku ili azijsku ligu.
No, ako se i zanemari to da ostatak Evrope srpske trenere ne ceni previše, dovoljan pokazatelj da nešto „ne štima“ su katastrofalni rezultati klubova u Evropi koji se ponavljaju iz sezone u sezonu, te sve manji broj igrača koji imaju ozbiljnijeg uticaja na igre klubova u jačim ligama. Kako talenat nije upitan, jer ga ima podjednako koliko ga je bilo i pre dve, tri, pet, 15 godina, jasno je da je problem u radu sa tom talentovanom decom i prebacivanje tog talenta u kvalitet koji će biti koristan u seniorskoj konkurenciji.
Dodatni problemi su u fizička sprema, pa je gotovo nemoguće videti meč bez bar deset minuta izležavanja zbog grčeva, i to od strane igrača klubova koji igraju jedan meč nedeljno, katastrofalna tehnička obučenost, pa osrednje talentovani fudbaleri koji su prošli iole kvalitetniju školu bez problema izlaze na kraju sa fudbalerima iz Srbije (primer – Hamarbi).
Problem broj tri – trenerska vrteška
Zanemarimo na trenutak to što treneri u Srbiji nisu napravili rezultate van zemlje, mnogo veći problem je to što mnogi u tome nisu uspeli ni na domaćim terenima, što je, doduše, zasluga samih klubova koliko i trenera. Partizan, Rad, Zemun i OFK Bačka su, recimo, u sezoni 2018/2019 promenili po četiri trenera, dok su na klupi Vojvodine sedela tri različita stratega. U Radničkom iz Niša tokom sezone 2020/2021 viđene su tri promene na klupi. Nije problem smena sama po sebi, koliko činjenica da klubovi nemaju najčešće strpljenja dužeg od nekoliko nedelja pre nego što trener, ukoliko ne ostvari (najčešće nerealne) rezultate bude smenjen.
To povlači sa sobom nekoliko pitanja/problema – šta tačno sprečava spomenute klubove da sačekaju, istrpe trenera, i daju mu priliku da makar proba da napravi kakav-takav kontinuitet? Iako ružno zvuči, činjenica je da je razlika između Crvene zvezde i Partizana tolika da se ne postavlja pitanje ko će zauzeti prva dva mesta, dok je gotovo izvesno da će se za preostala dva u Evropi boriti TSC, Vojvodina, Radnički iz Niša i Čukariški. Preostalih deset klubova ima jedan jedini cilj – opstanak. S obzirom na krajnje siromašne ambicije, nije poznato šta konkretno sprečava tih deset klubova da se, umesto obitavanja u Superligi, posvete građenju kontinuiteta kroz zadržavanje trenera bar na dve pune sezone.
PROČITAJTE JOŠ...
Problem broj četiri – igra na gol manje
Fudbalska logika kaže da ekipe koje igraju rasterećeno, bez rezultatskog imperativa, na teren izlaze iz zadovoljstva, a iz te opuštenosti proizilaze momenti, golovi i utakmice za nezaborav. Umesto toga, na terenima u Srbiji možemo videti najčešće postavke igre sa dva zadnja vezna fudbalera, čuvanje rezultata, izležavanja… I dok god taj deo, ta mala stvar u zapadnom svetu poznata kao „mindset“, ne bude promenjen, teško da će srpski fudbal napraviti makar i mali iskorak.
To se najbolje videlo na utakmicama LASK – Vojvodina i Hamarbi – Čukarički, gde su ne toliko kvalitetniji rivali do vrha napunili mrežu ekipa iz Novog Sada i sa Banovog brda najviše zahvaljujući voljnom momentu. Sem Crvene zvezde i Partizana u srpskom fudbalu ne postoji ekipa koja iz meča u meč želi da se nadigrava i postigne gol, dva, tri više od rivala. Opet, vraćamo se na segment iz problema broj tri – s obzirom na to da je još pre početka sezone poznato da ekipe imaju minimalne šanse da dođu do jednog od prva dva mesta, zašto klubovi biraju ovaj vid nastupa? Šta tačno trenere sprečava da komanduju „juriš“ od prvog minuta?
Problem broj pet – Sve ovo znaju i „ptičice na grani“…
Svi gore opisani problemi srpskog fudbala postoje već dugo. Svesni su njih i navijači, i igrači, i treneri, i rukovodeći ljudi klubova što Superlige, što Prve lige Srbije… Pa opet, ništa se ne menja. Zašto? Razloga može da bude nekoliko. Prvi je zadovoljstvo aktuelnim sistemom, drugi je neznanje kako da se bilo šta popravi, treći je nedostatak uslova. Ukoliko je razlog bilo koji od ta tri, možemo da budemo zadovoljno, s obzirom na to da je takve stvari moguće popraviti. Ukoliko je, pak, ovakvo stanje u srpskom fudbalu posledica nečije želje da ono takvo ostane iz nekih drugih razloga… Onda je situacija zapravo mnogo crnja i gora, a boljitak koji će osetiti čitav fudbal svetlosnim godinama daleko od nas.
Jednostavno, previše puta se ponovio isti scenario, da je postojala volja, sve ovo gore nabrojano bilo bi odavno rešeno. Ovako, ostaje nam da gledamo kako neke u drugim sredinama osnovne stvari ovde predstavljaju nerešivu enigmu koja duže od decenije srpski fudbal drži na jednom od najnižih nivoa u Evropi.
Nedostatak volje, želje, znanja, umeća, nezainteresovanost… Šta god da je u pitanju, tek – iste stvari se ponavljaju iz godine u godinu, a dokle će tako – čini se, doveka.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare