7
"Ako Vučić sredi stanje u srpskom fudbalu, treba da vlada još 50 godina. Doživotno", kaže Nenad Lalatović, a svako ko razmišlja razumno odgovara - šta to pričaš?
Fudbal jeste bitan deo naših života, ali svođenje učinka jednog političara na sređivanje stanja u fudbalu poprilično je neozbiljno.
PROČITAJTE JOŠ:
Naročito kad taj političar vlada skoro deset godina, od čega je polovinu vremena predsednik ove države u kojoj se građanima zamazuju oči glupostima kako se pojavi koja afera.
Neke od njih bile su i fudbalske, ali nema potrebe da se podseća kada je i sa kakvim prethodnim iskustvom Slaviša Kokeza postao predsednik Fudbalskog saveza Srbije, kako su se čelnici Crvene zvezde i Partizana ujedinili po prvi put posle ko zna koliko godina samo u svojoj „ljubavi“ prema Aleksandru Vučiću.
Isto je i sa navijačima dva najveća kluba koji su se ranije delili, pa su zvezdaši prozivali Borisa Tadića i Tomislava Karadžića kada su i kako stigli, dok su partizanovci vikali „Tole majstore“.
Danas takvih stvari nema. Poštovanje idola ide toliko daleko da se utakmica prekida momentalno, čim se pojavi neki transparent koji se učini kao kritika na račun Vučića ili nekoga od ljudi iz vladajućeg establišmenta.
Politika je toliko zagazila u sport da se i treneri poput Nenada Lalatovića, fudbaleri poput Nemanje Matića ili rvači poput Davora Štefaneka pozivaju na Vučića da rešava raznorazne probleme, dok Vanja Udovičić sedi u ministarskoj fotelji u resoru Vlade zaduženom za omladinu i sport.
Takvih stvari je uvek bilo sporadično, samo ih sada ima toliko da bodu oči.
Fudbal je svakako prethodnih nedelja bio u centru pažnje zbog nameštanja rezultata na mečevima Prve lige, a spekulacija i sumnji nisu bile pošteđene ni utakmice Superlige.
Tako su mečevi nekih superligaša skidani iz ponude kladionica, a oni koji su se do juče borili za opstanak najednom su postali bolji od Mančester sitija.
Ovaj zamršeni kalambur smeta svakome, pa i Nenadu Lalatoviću kao treneru Vojvodine.
Međutim, kao što je neljudski da zbog politike ljudi iz kluba njemu pokušavaju da otežaju posao, tako je nejasno i zašto on uporno u prvi plan ističe Vučića.
Ovaj mu ama baš ništa dobro nije učinio. Naprotiv. Njegovi ljudi su rešili da istisnu Dušana Bajatovića iz Vojvodine, a Lalatović je tog Bajatovića više puta pohvalio.
Isti ti ljudi pokušavaju da mu postave „klečku“ i zbog istih će na kraju i otići iz kluba.
Ali, sve se to zaboravlja, pa tako Vučić uleti na konferenciju zbog komentara kako mu smetaju nepočinstva u srpskom fudbalu.
Kao da njegova stranka za devet godina unazad nije imala nikakvog udela u usponu grupe Veljka Belivuka, instalaciji spornih kadrova u Fudbalskom savezu, cirkusom u vezi sa Borcem iz Čačka, vašarskim ponašanjem nekakvih Recka Antića…
PROČITAJTE JOŠ:
Lalatović mora da razume da oni ljudi koji se u četvrtak ujutru umalo ne pobiše zato što je istina da svako od njih sa svojom prosečnom platom od 500 evra živi dobro.
Niti svako od njih ima po 500 evra, niti živi dobro. To je u Srbiji privilegija retkih. Kao što je privilegija retkih klubova da žive od sopstvenih prihoda.
Lalatović treba da razume da je isti taj Vučić koji toliko priča da radi sve živo u ovoj zemlji – provodi 90 odsto vremena na televizijama.
Pa kako onda stigne fizički da uradi bilo šta osim šetnje od jedne do druge televizije. Isto tako mora da shvati da je njegova stranka i vlast odgovorna za to kojim se klubovima daje i koliko novca iz budžeta.
Takođe treba da ima u vidu da oni kod kojih se makar i omiriše bilo šta opoziciono ne dobijaju ni dinar.
Zato se u razgovoru sa ljudima od Vranja i Niša, preko Smedereva, Požarevca do Beograda, Novog Sada i Subotice dešava da svi veličaju jednu stranku i jedno ime i prezime.
Ne zato što je dobro, nego zato što se drugačije ne sme. Šta mislite, gde bismo bili kad bi se ostvarilo Lalatovićeva želja da takva vlast bude u ovoj zemlji još 50 godina?
S druge strane, Lalatović kao trener nije pozvan da traži od nekog da vlada pola veka ili doživotno – kao Tito. Za to služe izbori, a na izborima se izjašnjava narod.
Obrazovan, neobrazovan, ali narod. A njemu prioritet obično nije fudbal. Možda to zvuči nerealno, ali većini je i dalje u glavi prioritet kako da sa platom pregura mesec, a da plati sve račune i da ima dovoljno za hranu bez zaduživanja.
To je činjenično stanje. O odmorima se retko može razmišljati danas za sutra. Tom narodu se potura kako je u ovom ili onom kvartalu Srbija ekonomski tigar, dok dugoročni napredak pokazuje da smo grdni i u regionu, a ne u Evropi.
Istovremeno, ljudima se nude evri ili dinari tokom pandemije, evri koje će ti isti građani plaćati i vraćati skuplje u godinama koje dolaze – iz svog džepa dabome.
Kad neko ne može za devet (a biće i deset) godina da sredi sopstvenu državu već samo vergla o nekom uzdizanju, kako se onda od nekog takvog može očekivati da sredi fudbal?
Na kraju krajeva, to nije njegov posao. Nije posao predsednika da najavljuje megalomanske projekte stadiona koji „neće biti nimalo jeftini“.
Šta koga briga da li će Nacionalni stadion biti od drveta, metala i koliko će ekološki i finansijski biti isplativ, kad mora da podigne kredit da bi svoje dete poslao na ekskurziju?
Ili kad ga detetov trener zove na mobilni telefon da bi mu javio kako kasni sa isplatom članarine u fudbalskom, košarkaškom ili bilo kom drugom klubu.
A sve to dok se neka druga deca kreću u društvu krajnje sumnjivih likova iz navijačko-kriminalnih grupa koje obrću žestoku lovu.
Priča da je predsednik zvao Aleksu Vukanovića i tražio da Aleksa da gol Jang Bojsu, ili ona da je telefonom prozivao upravu Partizana zato što su crno-beli pobedili Radnički iz Niša, zvuči potpuno suludo.
Zamislite da se time u Nemačkoj bavi neka Angela Merkel, ili u Engleskoj Boris Džonson i sve vam bude jasno. Nemaju vremena.
Mnogi su se pre tri godine smejali Kolindi Grabar Kitarović kada je navijačkim folklorom pokušavala da se dodvori biračima.
Stvari koje se ovde dešavaju nisu tog tipa, niti su ikome ko prati sport zanimljive. Jezive su.
Tim pre što smo mi zemlja koja uporno nazaduje u nekim sferama života bitnijim od fudbala.
Evo na primer sloboda medija. Jedan od stubova društva pada, dok vladavine prava i javne tužiteljke Zagorke Dolovac nema ni u tragovima.
Postupci se pred sudom završavaju kada i u zavisnosti od toga kako to odgovara vlasti, koja najbezobraznije moguće postavlja razne mediokritete na odgovorna mesta od lokala ka centrali u Beogradu.
Nepotizma koliko hoćeš, bahatosti takođe. „Ako nisi s nama, protiv nas si“ vodeći je princip. I onaj „može nam se“. Kakva crna demokratija…
To je sve ono što Nenad Lalatović mora da uvidi i proveri, pre nego što kaže da Vučić treba da vlada doživotno.
Jer, ako sredi fudbal onako kako sređuje našu državu, ko zna na šta će taj fudbal ličiti za 50 godina, pošto već dugo liči na smešu – red kriminala, red sprdnje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
