Retko ćemo čuti predsednika da se u javnim nastupima ne obraća direktno penzionerima dok ih ne "moli kao bogove" ili im ne nudi nekakve vitamine, plaćene novcem od penzija koje im je smanjio, ili akcizama i cenama goriva koje su odletele u nebo.
U tim ređim situacijama kada se ne obraća našim starijim sugrađanima, obrati se i nešto mlađem biračkom telu rečju kako će se Srbija kandidovati za Mundijal 2030. godine.
PROČITAJTE JOŠ:
Kad je prvi put pokrenuta ova priča, novembra 2018, lepo nam je svim zašašoljila u ušima jer nije da ne bismo voleli Svetsko prvenstvo u Srbiji. Bismo mi, ali nam se onda desi „reality check“, iliti šamar otrežnjenja.
Takav jedan je i događaj od vikenda kada se srušio zid stadiona u Zemunu. Da ne idemo dalje od prestonice naše zemlje, eto bar dva stadiona su u Beogradu ruina.
Eno jednog u Zemunu, drugi na Karaburmi, već godinama je ruševina, dok se OFK nada da će država da pomogne kako bi u klub moglo doći svetlo, koje nije stiglo kad su iskopali rupe za reflektore i nikad ih nisu postavili.
Lepo što se polaže kamen temeljac za stadion u Zaječaru, a za to vreme…
„Na katastarskoj parceli čiji je korisnik fudbalski klub Zemun, prema Dobanovačkoj ulici, došlo je do urušavanja ogradnog zida u dužini od oko 40 metara. Građevinski inspektor Sekretarijata za inspekcijske poslove je utvrdio da je zid izgrađen opekom i da je usred dotrajalosti i neodržavanja devastiran, te je došlo do obrušavanja jednog njegovog dela“, onako „ravno“ je konstatovala građevinska inspekcija u svom izveštaju.
I mi hoćemo da orgaznizujemo Svetsko, a stadioni nam se ruše od dotrajalosti? Od kojih para? Sad bi predsednik, kao onomad što je rekao Jovani Joksimović, odmah uskočio i rekao „imamo mi pare“.
Voleli bismo da je tako, ali životna svakodnevica govori suprotno. Ne može vam niko pričati o nekim fantomskim brojkama i rastovima dok ne odete u prodavnicu i vidite koliko će vam teško pasti kupovina hleba i osnovnih namirnica.
Građanima i to osnovno sve teže pada, kao što je palo i vlasnicima automobila koje je oštetio zid zemunskog stadiona.
Pre oko tri godine ponovo je aktuelizovana priča i o onom Nacionalnom, srpskom Vembliju, još jedna lepa tema za zamazivanje očiju, dok se politički funkcioneri i menadžeri otimaju o plen u klubovima, a članovi njihovih porodica menadžerišu igračima.
Kao da će Nacionalni stadion srediti stanje jednog hronično bolesnog fudbalskog sistema u kom ni borilišta najvećih klubova Zvezde i Partizana nisu u idealnom stanju, a da ne pričamo o regularnosti takmičenja od petlića do seniora u svim ligama.
Ruku na srce, u Zvezdi se prethodnih godina stvarno ulagalo, pa je promenjena podloga, osvetljeni su tereni namenjeni Omladinskoj školi, uvedeno je grejanje terena „Marakane“, renovirana je centralna loža, osveženi su krov i fasada…
Ali i to je daleko od standarda onoga što može da se vidi po Evropi, u Engleskoj, Španiji i „ligama petice“.
Stadion Partizana recimo nije ni pokriven, pa ako bismo i planirali grupnu organizaciju Mundijala, ni ova rekonstrukcija ne bi bila za „pet dinara“.
U tom smislu je napredniji i jedan stadion u Borisovu, a kamoli oni iz fudbalski razvijenijih delova „Starog kontinenta“ od Belorusije.
„Nama je šansa što je Meksiko kao jedna od latinoameričkih zemalja već dobila 2026. godinu. U svakom slučaju, gde god da bude, na Balkanu ili u Argentini, Paragvaju, Urugvaju, to će biti dobro Svetsko prvenstvo“, rekao je Vučić pre dve i po godine kad je odjeknula kao bomba vest da hoćemo Mundijal zajedno sa Grcima, Rumunima i Bugarima.
Mi jesmo još uvek nominalno konkurentni za to takmičenje, ali su konkurentni i Španija i Portugal (Portugalci su trenutno evropski prvaci, a nikad nisu organizovali SP).
Paragvajci isto nisu organizovali, a 2030. će biti tačno 100 godina otkako je organizovano prvo prvenstvo u Montevideu (lepa simbolika), koji sa Paragvajem, Čileom i Argentinom pokušava da dobije organizaciju.
Oni, logično gledano, imaju prednost sve i da mi ovde imamo sređen sistem i infrastrukturu. A očito je da nemamo i da ne možemo da je promenimo tokom noći, jer to ne mogu ni neke mnogo bogatije zemlje od nas.
Kandidatura za Evropsko prvenstvo 2028. nešto realnija opcija, ali opet je to sve u nekoj magli. Političkoj, ne ovoj vazdušnoj beogradskoj, dabome.
„To će naravno biti problem, ali i ogroman podsticaj da počnemo da radimo na stadionima i da vidim kako i na koji način možemo da unapredimo naše stadione i našu sportsku infrastrukturu“, takođe je rekao Vučić pre koju godinu.
Sve to mogao je da kaže i tadašnji predsednik Fudbalskog saveza – Slaviša Kokeza, jer je fudbal načelno bio njegovo polje posla i interesovanja.
Ali avaj, njegova reč nema toliku težinu kao Vučićeva. On se rečima retko i bavio dok je bio na čelu FSS, a i nije morao kad je predsednik tu da se bavi apsolutno svime, od međudržavnih sporazuma do lupanja banana klincima na basketu u Velikom Gradištu.
Tako je tu i da nam pokazuje odsečene glave ubijenih navijača na televizijama, ali i da obećava da će ove godine krenuti izgradnja Nacionalnog stadiona u Surčinu.
„Biće velelepan, dobrim delom od drveta i najmoderniji u Evropi!“, slavodobitno je poručio prvi čovek SNS-a.
Odlično, samo nek je veselo i neka se gradi tu na periferiji grada, koga još briga što se stadioni unutar njega, a i cele zemlje, zajedno sa klubovima urušavaju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare