Život čoveka određuju socio-ekonomski, obrazovni, intelektualni, kulturološki, karakterni faktori, a svi zajedno zavise samo od jednog - mesta odrastanja na kom se čovek susreće sa prvim iskustvima i formira ličnost.
Svaki deo kopna na zemaljskoj kugli nosi svoje posebnosti, svaka teritorija ima svoje istorijske predznake, svaki predeo osobine nesvojstvene nekom drugom.
Sve to se nužno prenosi na jedini svesni pojavni oblik života – čoveka.
Sportska redakcija portala Nova.rs je pripremila sedmodnevni feljton posvećen Radomiru Antiću.
U utorak pročitajte kako je vojnički sin krenuo u Beograd po diplomu, a iz njega otišao kao fudbalska legenda beogradskog Partizana.
Jedan od najznačanijih naučnih radnika u srpskoj istoriji, Jovan Cvijić, u svom kapitalnom delu „Balkansko poluostrvo“, duboko je razradio vezu antropologije i geografije, te definisao tipove ličnosti na osnovu mesta življenja i prirodnih datosti.
Prema Cvijićevom istraživanju, najveću populaciju obuhvata dinarski tip, sa svojim erskim varijetetom.
Danas, takvima se smatraju stanovnici Zlatiborskog kraja u kom se kao najveći administrativni centar ističe Grad Užice.
Da li treba išta govoriti više o tipu ljudi koji je iznedrio taj predeo nego samo podsetiti da je 1941, u vreme najvećeg uzleta zloglasne nacističke vojske, na toj teritoriji formirana slobodna zona poznata pod nazivom Užička republika?
Cvijić je kao jednu od odlika Era naveo mudrost, a za personifikaciju svoje tvrdnje je uzeo primer Miloša Obrenovića, u mestu Gornje Dobrinje koje teritorijalno pripada Zlatiborskom okrugu.
Gotovo stotinu godina od Cvijićeve smrti, podsećanje na takvu karakteristiku ljudi iz tih krajeva dao je nekadašnji fudbaler Rade Bogdanović, govoreći o svom bivšem treneru Radomiru Antiću, sa kojim je sarađivao u Atletiko Madridu.
„Ja retko menjam mišljenje, moj prvi utisak ostaje. Kad sam ja došao u Madrid bilo je „Bog na nebu, Radomir na zemlji“. Ne možete da razumete to. Madrid je to. Metropola svetskog fudbala. Imao je, onako, šmek, imao je prilaz igraču… Mudar, pa Užičanin je to, pa kakvi…“
Užičanin. Sin, brat, suprug, otac, deda, fudbaler, trener, selektor, mentor, ali… Pre svega – Užičanin.
Antiću u biografiji sticajem okolnosti stoji da je rođen u Žitištu, po želji majke Milke da porođaj obavi u blizini svoje majke, ali je mnogo puta govorio da je u to mesto odlazio samo tokom školskih raspusta.
Užice je od njega stvorilo čoveka koji je potom ostvario briljantnu životnu i profesionalnu karijeru.
Porodica Antić je u taj grad stigla kada je Radomir imao šest godina, 1954. godine, u talasu migracija koji je usledio posle završetka Drugog svetskog rata.
„Pedesetih godina je grad počeo da se razvija, počele su izgradnje. Brigade udarnika su gradile fabrike u kojima je kasnije zaposleno stanovništvo. Užice je postalo industrijski grad“, kaže za Nova.rs Snežana Tomić, etnolog u Muzeju na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu.
Industrijalizacija je sa sobom nosila i rastuću socijalizaciju. Užice je ubrzano dobijalo nove gradske elemente, a među njima se izdvaja Trg Partizana.
„Gradnja je počela 1961. godine, u okviru priprema za proslavu 20-godišnjice Ustanka naroda Jugoslavije. Tu su nastali i pozorište, bioskop, tu se događao ceo društveni život. Izgradnja Trga je najupečatljiviji momenat u istoriji grada. To je postao prostor na kome se i danas okupljaju svi, od najmlađih, do najstarijih“, navodi Snežana Tomić.
Atmosfera u celoj tadašnjoj državi je dobijala pozitivne note, u tom vremenu je stasavala i prva generacija posleratne dece, među kojima je bio i sin vojnih lica, ponosni nosilac imena svog ujaka, narodnog heroja Radomira Brkića.
Ratni strahovi su ostali u prošlosti, talas pobede nad okupatorom je doneo skretanje pažnje na neke lepše stvari, a među decom je jedna od njih bio i fudbal.
Vraćanju igre koja je pronela slavu Jugoslavije kroz sportski svet u periodu između dva rata, doprinelo je i otvaranje gradskog stadiona, već 1946. godine.
Svečanosti upriličenoj povodom Dana oslobođenja grada, 24. septembra, prisustvovala je i prva ekipa tadašnjeg šampiona, ekipe Partizana, koja je odmerila snage sa domaćinima.
Fudbal je opčinio dečake, igrao se na svakom povoljnom mestu za to. Na ulici, u dvorištima, ali i na turnirima koji su okupljali ceo grad.
„Upoznao sam Radomira kroz fudbal. Postojali su čuveni turniri na Vlajkovom igralištu, iznad stadiona. To je bio teren za mali fudbal, a na gradskom turniru je bilo i po 60 ekipa“, kaže za Nova.rs, Aleksandar Šarčević, Užičanin i jedan od Antićevih najboljih prijatelja.
Radomir Antić: U tom vremenu su sport i fizička kultura imala veliki značaj za život dece. U Osnovnoj školi „Andrija Đurović“ sam učestvovao u raznim sekcijama, pozvan sam i da igram za mlađe kategorije košarkaške reprezentacije, ali sam se tog trenutka odlučio za fudbal.
Na jednom od turnira, Radomir je bio primećen. U to vreme se znalo, ako neki dečak uspe da se istakne u tolikoj konkrenciji, sledeći korak u njegovoj karijeri je prelazak na veliki fudbal.
„Dolazili su treneri iz Slobode da gledaju, videli su ga i pozvali da dođe u podmladak. On je bio svestran, zanimao ga je sport. Igrao je košarku, rukomet, ma svim sportovima se bavio. U jednom trenutku je morao da se opredeli i izabrao je fudbal, bio je to popularniji sport, a Sloboda… Celo Užice je dolazilo da gleda utakmice Slobode„, ističe Aleksandar.
Publika je imala i šta da vidi, a u razvoju užičkog fudbala su pomogla i mnoga poznata imena, „sa strane“.
„Kada je Radomir počinjao i kada je ulazio u ekipu Sloboda je igrala u Drugoj srpskoj ligi. Bilo je tu poznatih igrača, na primer Slobodan Dogandžić, Miroslav Pavlović Pavika, Milovan Đorić, Miroslav Vukašinović. Čuveni treneri su dolazili u Slobodu, bili su tu Krešimir Arapović, Đorđe Kačunković, Marko Valok…“, dodaje Aleksandar.
Sport i Trg. Dve osnovne stvari u društvenom životu svakog Užičanina u tom vremenu. Radomir je i kao dečak bio deo toga, ali je imao i svoje posebnosti. Odrastanje u porodici vojnih lica je nosilo sa sobom i obaveze lepog ponašanja, ali i odnosa prema obrazovanju.
„Svi su živeli isto, da kažem, svi su bili siromašni. Možda je Radomirova porodica malo odskakala. Bio je dobar đak, ali i malo povučen. Nije toliko učestvovao u dečijim vragolijama i tim stvarima koje se tiču ulice. Nekako je bio ozbiljniji“, dodaje Aleksandar.
Radomir Antić: Kao dečak sam od roditelja poneo da nije dovoljno baviti se samo sportom. Vaspitanje, škola, fakultet, kultura, to je neophodno da bi bio uspešan u onome čime želiš da se baviš.
Dečaci su polako postajali momci, a ponuda sadržaja u gradu mogla je da im pruži nova iskustva u društvenom životu.
I opet je sve u vezi sa Trgom.
„Omiljeno mesto. Tu su se mladi okupljali pre i posle škole, tu su se održavale i manifestacije iz oblasti kulture. Na samom Trgu se nalazila i Gradska kafana, pripadala je projektnom prostoru na kom se nalaze stambeni blok, pozorište, biblioteka, bioskop i glavna ulica koja vodi od Trga ka Narodnom muzeju“, precizira etnološkinja Snežana Tomić.
Uz Trg, Gradska kafana je postala simbol grada, izgrađena je takođe 1961. godine, a sa dve sale, terasom i baštom, bila je nezaobilazno mesto za provod i druženje Užičana, ali i njihovih gostiju.
„To me mesto gde se osećam zadovoljno. Sećam se vremena u kom sam živeo, koje sam doživeo. Tu se vraćam u vreme koje mi mnogo prija“, rekao je Radomir Antić gostujući na Prvoj televiziji 2017. godine.
Njegov prijatelj Aleksandar ističe da je upravo Gradska kafana mesto bilo glavno sastajalište društva u kom se nalazio i Antić.
„U periodu kad su počele prve ljubavi, igranke, uglavnom se išlo u Gradsku kafanu. Naše društvo je bilo nerazdvojno, nas desetak, dvanaest… Družili smo se na Trgu, kasnije u kafani, bili smo povezani kao creva i ostali kompaktni. Kasnije je došao i Zlatibor… Sve je to nezaboravno“.
Takav je bio i Radomirov put po odlasku iz Užica. Put kroz Beograd, Istanbul, Saragosa, Luton, Madrid, Ovijedo, Barselona, Vigo, Šangong, Hebej…
I uvek nazad. U Užice, na Zlatibor, među svoje.
„Ništa ga nije promenilo, bio je isti kao iz dečačkih dana. Slava mu nije udarila u glavu, uvek nas je prizivao, družili smo se, a i kada nije bio tu, stalno je telefonom ostajao u kontaktu sa društvom. I da nije bilo svega toga u fudbalu, on je imao toliko vaspitanje da nije ni čudo što su ga zvali Mister. Gospodin. Dalje nema„, zaključuje Aleksandar.
Antić je poslednji put u kopačkama kročio na teren stadiona Slobode 1968. godine, posle samo jedne sezone odigrane u prvom timu.
Njegov talenat je toliko iznad proseka da je morao da krene ka višim stepenicama, a u tome je veliku ulogu odigrao i njegov otac, penzionisani major Jugoslovenske narodne armije Jovo Antić.
“Znam da vam je moj sin potreban, ali molim vas, shvatite i mene kao oca. Radomir mora da završi školu. To je moja želja i sin mora da me posluša. Ili ga pustite, ili, ja vam garantujem, nikad više šutnuti loptu neće”, navodno je rekao stariji Antić.
Užičani Radomiru nisu uzeli za zlo tako brz odlazak, nisu ga se nagledali kao fudbalera, ali se nadaju da će novi biseri u gradu na Đetinji početi da se rađaju uz saznanje da će uskoro moći da igraju fudbal na stadionu koji će poneti ime njihovog slavnog sugrađanina.
(Nastaviće se…)
Pratite nas i na društvenim mrežama: