Ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti: Sad je pred Partizanom samo jedan put

Prešao je Partizan veliki put od poraza od Pariza pre desetak dana, do ovog u Pireju kada je zamalo srušio jednog od glavnih favorita i sudijsku trojku, ali se na tabeli ne pišu dobri utisci i sve bolja igra.

Zato Partizan skoro da više nema izbora osim da počne da pobeđuje, jer je to u ovom trenutku jedini lek za klub koji je sada na udarima sa svih strana.

A malo je falilo da u Pireju ostvari pobedu koja bi sve okrenula u drugom pravcu. Bez Džabarija Parkera i Vanje Marinkovića, Obradović je rotaciju skratio na osam igrača rešenih da se makar pobiju sa favoritom i dobro ga oznoje.

Ali već posle nekoliko minuta se videlo da nije samo to bilo u planu — da je Partizan došao po pobedu. Odbrana je sada već drugi meč zaredom izgledala dobro i to se najbolje videlo po načinu na koji su zaustavljene udarne igle poput Saše Vezenkova, Tajlera Dorsija i Evana Furnijea koji su na kraju odigrali debelo ispod proseka.

Da nije bilo ofanzivnih skokova Milutinova i napadačkog izdanja Tomasa Vokapa, koji se ponavlja na nivou Halejeve komete i koga je Partizan svesno pustio da bude glavni napadač, moglo bi se reći da je Partizan imao potpunu kontrolu na oba kraja parketa.

Tu se ipak moramo vratiti na priču od mečeva sa Hapoelom, ali i delom sa Barselonom. Partizan ni u Pireju nije uspeo da pretvori svoje odlične minute i dobru igru u opipljiviju prednost tokom čitavog prvog poluvremena. Čak je Olimpijakos u jednom trenutku kratkog naleta uspeo da dođe do prednosti od šest poena, koju je Partizan poništio, ali je ona bila i najveća razlika koju je jedan tim imao u prvih 20 minuta.

Tu je sada već pitanje i psihologije i mentaliteta — da se protivniku zada udarac kada imaš kontrolu nad mečom, a sa druge strane i uigranosti i činjenice da ovaj tim nije bio spreman na stvari koje su mu se desile (povreda Karlika Džonsa, loša forma i slučaj Džabari Parker) i da će mu trebati vremena da stvori drugačiji identitet.

Dolasci Bruna Fernanda i Nika Kalatesa svakako su stabilizovali ekipu, doneli dodatni kvalitet, pre svega defanzivno i po napadačkoj dubini, ali i njima fali još prave hemije sa ostatkom tima.

Partizan je zbog toga na veliki odmor otišao sa samo jednim poenom prednosti, a utisak je bio da je bio bolji bar za sedam, osam poena.

Ono što ipak može da raduje jeste nastavak meča. Ove sezone bilo je simptomatično da ekipa izgleda loše nakon velike pauze, pa je mnogima u oči upadao podatak da u osam utakmica Partizan nijednom nije dobio treću deonicu i da je samo u tom periodu imao -51 koš-razliku.

Sada je ekipa izašla spremna da nastavi u istom ritmu i crno-beli su po prvi put tu deonicu rešili u svoju korist. Sada već jasniji defanzivni identitet omogućio je da se prežive „žute minute“ u napadu kojih je bilo i protiv Barselone, a taj napadački ritam od kojeg je tim živeo jeste na blagoj nizbrdici.

Međutim, to je i posledica velikog broja promašenih zicera, a ponovo smo, kao i u prethodnim mečevima, to videli u poslednjoj deonici.

Kada je trebalo zadati konačan udarac, Partizan je promašivao na obruču, često iz neverovatnih situacija, a po prvi put ove sezone platio je ceh i izgubljenim loptama. Dve koje je izgubio Vašington posebno su bile bolne — jedna na plus osam za Partizan kada je protivnik delovao kao da je u nokdaunu, druga na nerešenom rezultatu dva minuta pre kraja kada je krenula serija Olimpijakosa.

Taj segment igre bio je jedna od najboljih stvari kod crno-belih ove sezone. Do meča sa Olimpijakosom prosek izgubljenih lopti po meču bio je jednocifren, ali je Partizan samo u poslednjoj četvrtini prodao šest lopti, od kojih su neke bile za direktne poene u kontri — što je rival do tada retko koristio.

Partizan je i sada ukupno treći najbolji tim lige po tom parametru, ali je vidljivo da polako kvari prosek, što je još jedna posledica izostanka Karlika Džonsa.

Ta poslednja deonica pokvarila je utisak o još jednom sjajnom defanzivnom izdanju. Partizan je na kraju primio čak 27 poena u toj četvrtini, a dobrim delom to je bila posledica upravo izgubljenih lopti, ali i prilično spornog sudijskog kriterijuma.

Iako je Partizan pravio dosta loših faulova, teško je poverovati da je sve to moglo da doprinese da razlika u broju slobodnih bacanja bude 31:5 — što je najveća razlika između dva tima u toj kategoriji ove sezone. (Prethodno je najveća razlika bila u korist Crvene zvezde od 17 više bacanja protiv Baskonije, a nijedan tim do sada nije imao prednost od 20 i više.) Kada se doda da je od 31 bacanja Olimpijakos čak 16 izveo u poslednjoj četvrtini, a Partizan samo dva — i to posle čelendža u akciji u kojoj je nad Fernandom napravljen faul čak četiri puta — teško je zameriti ekipi i na odbrani u toj deonici.

Ta odbrana svakako je temelj na kojem mora da se gradi izlazak iz rezultatskog kanala, naročito u meču protiv Monaka koji sledi za nekoliko dana, jer je u pitanju treći najbolji napadački tim lige po ofanzivnom rejtingu. Osim toga, povratak kontrole skoka i smanjivanje izgubljenih lopti su takođe ključne stavke. Monako je do sada bio najslabiji tim u ofanzivnom skoku (po procentu dostupnih lopti), a ne spada ni u bolje kada su u pitanju ukradene lopte — ali to ne znači da koncentracija sme da padne ni u jednom trenutku.

Uostalom, tri pobede u nizu, od kojih su dve na strani, u vrlo nezgodnom rasporedu govore da je ekipa Vasilisa Spanulisa u usponu forme. Iako su se protiv Makabija provukli, za razliku od Partizana trenutno su u dobrom psihološkom stanju.

I to u ovom trenutku nije zanemarljiv faktor.

Ipak, da se vratimo naslovu teksta — Partizan, ukoliko želi da pobedi, ne sme da izgubi. A to je Partizan u prethodna dva meča uradio upravo onda kada se najviše on pitao.