0
Ostalo je još malo do kraja Olimpijskih igara u Parizu, samim tim je sve manje i sportista Srbije, pa su šanse za medalje ostale jednocifrene.
Mogli smo bolje, to je sigurno, nismo imali ni sreće, i tu ne mislim na sudije, već na povrede i onaj začin neophodan za vrhunske rezultate u sportu.
Ispostavilo se da ćemo, nažalost, imati više suza i odlazaka u penziju na Olimpijskim igrama 2024, nego medalja. Koliko je teško napraviti uspeh i koliko još teže srpskim olimpijcima padne neuspeh, mogli smo da se uverimo na kajaku.
PROČITAJTE JOŠ
Kako se samo slomio Marko Novaković, gromada od čoveka, posle finala četverca na 500 metara, u sjajnom okruženju na reci Marni. Što je i sam rekao, ne ide da se toliko čovek slomi. Nije da ne ide, i on je zapravo samo čovek, ali jeste neobično videti gromadu sa takvim emocijama.
Imao je srpski olimpijac, kome su ovo bile treće Igre, takav izliv, samo je pustio da sva tuga izađe iz njega. Jedva je pronalazio reči, brisao je suze, hvatao dah kako bi izgovorio još nešto. Bilo je teško i videti ga u takvom stanju, a kamoli doživeti takav slom… Nije mogao da se pomiri sa realnošću – srpski kajak je dovoljno brz za medalju, ali je loše startovao i ostao bez medalje u finalu K4 na 500 metara.
“Soccerbet iz Pariza – sponzor izveštavanja”
„Ovolikom čoveku… Ne ide da ovako ima izlive emocija… Znam koliko smo svi trpeli, počevši od moje porodice. Sigurno da nije realna slika, treće moje Olimpijske igre, osećam medalju i opet iz nekog razloga je izgubimo“, jedva je izgovorio Novaković.
Nije da je ostalima iz četverca (Marko Dragosavljević, Anđelo Džombeta, Vladimir Torubarov) lako palo to što su ostali bez medalje, naprotiv, samo je kod Novakovića bilo najvidljivije. Njegov imenjak Dragosavljević je zato i rekao kako bi mu lakše bilo da se isplače, izbaci sve iz sebe, ali nije mogao.
„Krivo mi je, tresem se, voleo bih da zaplačem da to izbacim iz sebe… Kao da je medalja bila tu, nadaš se i kad se završilo da će semafor da izbaci nešto neočekivano“.
Nažalost, semafor je izbacio šesto mesto. E, to govori koliko ovi momci i svi ostali vole da se bore za Srbiju. Kakva im je čast da pod zastavom mogu da obraduju naciju i koliko su tužni kada ne uspeju. To su stvarno neke drugačije, neponovljive emocije, jedinstvene. Pa čak i gromade poput kajakaša plaču kao kiša.
I zato ove neke suze posebno bole. I zato je posebno lepo kada uspete, jer se spremate za to četiri godine i sve stane u tih 80 sekundi, gore-dole. To gore-dole odluči da li kući idete sa medaljom ili bez nje.
I pored svega su smogli snage da popričamo, da bar na taj način izbace ono što žele i olakšaju sebi koliko je moguće. Momčine, šampioni, pokazali su da su i oni samo od krvi i mesa, i što je još važnije – da su satkani od najiskrenijih emocija.
Inače, ako je Pariz ovo gde je održano takmičenje u kajaku, onda sam ja Francuz. Nekih 75-80 minuta vožnje metroom i vozom je bilo potrebno do određene tačke, odatle još jedno 15-ak minuta autobusom i skoro toliko peške. I eto nas… Ali, stvarno još jedno olimpijsko borilište u fenomenalnom okruženju i sa punim tribinama.
Nema gde smo bili na OI u Parizu, i Lilu, a da tribine nisu bile krcate ili skoro ispunjene. I tu se Francuzi baš pokazali, bilo da se igralo u 11 sati ujutru ili da su mečevi trajali do pred ponoć.
Pokazali su se i u, za njih, ekstremnim vremenskim uslovima. Čim temperatura pređe 30 stepeni Celzijusovih u Parizu, na određenim metro i voz stanicama stoje brojni volonteri koji dele vodu – besplatno, naravno.
Zamišljam samo takvu neku scenu u Srbiji kada su temperature iznad proseka, umesto toga možemo da dobijemo samo neko pucanje cevi i prekid dotoka vode iz ko zna kog razloga.
BONUS VIDEO
