"Delfini" su usred Beograda osvojili titulu na Evropskom prvenstvu, koje je bilo izuzetno uzbudljivo i privuklo je veliku pažnje domaće, ali i strane javnosti.

Srbija je ostvarila sedam pobeda i jedan nebitan poraz, na putu do trona dvaput je savladana Mađarska, koja je od strane mnogih favorizovana pred početak turnira, a naši vaterpolisti su pokazali da su s pravom jedan od najvećih sportskih ponosa ove zemlje.

Nije sve bilo lako i glatko, daleko od toga, malo je falilo da Srbija kiksne protiv Holandije već na startu (pobeda nakon peteraca), ali onda je trijumf protiv Španije sve promenio, dobijeno je na samopouzdanju koje je do kraja samo raslo uz uvek prisutni srpski inat i neosporni kvalitet.

Srbija je već dugo sila u vaterpolu, to svi znaju, a sada se više i ne priča o smeni generacija. Nakon one zlatne na čelu sa Filipom Filipovićem (da ne nabrajamo dalje, biće potrebno vremena), sada smo dobili još jednu neprocenjivu. Problema u tranzicionom periodu jeste bilo, ali su oni prevaziđeni, te sada "delfini" ponovo dominiraju.

Evropsko zlato se ne osvaja preko noći, a svaki član je bitan na svoj način - počev od onih koji često nisu u fokusu i pred kamerama, do onih koji su glavni akteri u bazenu.

Srbija je već na Olimpijskim igrama 2024. godine pokazala da ponovo, nakon kraće pauze, ima tim vredan svačije pažnje. U Parizu je osvojeno olimpijsko zlato, treće uzastopno, kojim su "delfini" potvrdili da uprkos promenama u ekipi i određenim turbulencijama i oscilacijama imaju kvalitet za najviše domete.

Sada je Evropsko prvenstvo sa sobom donelo nove izazove, kao i pritisak igranja pred domaćom publikom, ali je ona zapravo bila još jedan "motor" za Srbiju na putu ka vrhu.

Zašto je Srbija najbolja?

Na prvom mestu moramo da istaknemo tim, a ne pojedinca. Srbija je zaista bila pravi tim, kako u bazenu, tako i van njega. Hemija je bila na zavidnom nivou, nije bilo izraženog ega i unutrašnjih turbulencija koje bi mogle da uzdrmaju postojeću hijerarhiju i već dobro raspoređene uloge.

Virus jeste promenio određene planove tokom turnira, bilo je mnogo bolesnih igrača, ali su problemi savladani, vaterpolisti su jedni drugima čuvali leđa i zajedno stigli do najvišeg postolja.

Na drugom mestu moramo da istaknemo ulogu lidera kakvu ima Dušan Mandić, legitimni naslednik Filipovića i ostalih vaterpolo velikana, ali i jedan od najboljih sportista Srbije svih vremena.

Njegove medalje je više teško i prebrojati, u bazenu nije dovoljno da ga čuva samo jedan, a često ni više rivala ne može da ga zaustavi. To smo videli i u finalu protiv Mađarske (10:7), kada se dizao pored i preko nekoliko ruku i postizao efektne golove, koji su nas nosili do zlata.

Jedan od, ako ne i najbolji vaterpolista sveta u ovom trenutku, voli da bude u ulozi lidera, ali nije sebičan, odlično zna šta treba da radi i uvek je motivisan da u bazenu bude na 100% svojih mogućnosti, koje su zaista velike.

Treba istaći i ulogu selektora Uroša Stevanovića, koji je godinama sarađivao sa Dejanom Savićem i učio od njega, da bi sada i sam postao sposoban da vodi Srbiju do medalja na velikim takmičenjima.

Srbija sada ima savršen spoj mladosti i iskustva. Pouzdane opcije poput Miloša Ćuka, Nikole Dedovića, Nemanje Vica i Save Ranđelovića pružaju ogromnu sigurnosti stabilnost, dok mlade snage poput Vasilija Martinovića donose novu energiju i zalog za budućnost.

Milan Glušac, inače 23-godišnji debitant na velikom takmičenju, oduševio je sve i postao najbolji golman Evropskog prvenstva. Turnir je počeo kao drugi čuvar mreže, ali je već na prvoj utakmici pokazao da je on i sadašnjost i budućnost srpskog vaterpola, pa je brzo zaradio nadimak "ministar odbrane".

Srbija ima i bratsku snagu u vidu Strahinje i Viktora Rašovića, odnosno Nikole i Petra Jakšića. Igrači uloge poput Đorđa Lazića i Nikole Lukića takođe su odigrali na veoma visokom nivou, pogotovo u finalu kada je bilo najpotrebnije. Ne treba izostaviti ni Radoslava Filipovića i Radomira Drašovića, koji nisu bili u prvom planu, ali su važni članovi šampionskog tima.

Vaterpolisti su uvek bili i ostali umereni i odmereni u izjavama, verovali su u sebe i sopstveni uspeh, radili i kad niko ne gleda i ne prati, a redovno najviše privlače pažnju onim što rade i postižu u bazenu, a ne na "xy" drugih načina.

"Delfini" su još jednom, samo ovog puta u Beogradu, što je posebno emotivno, pokazali kako se ponaša, izgleda i igra šampionski tim i zato su ponos Srbije za sva vremena.