0
Trogodišnju devojčicu u Vršcu udavio je rođeni otac iz osvete prema njenoj majci koja je planirala da se razvede. Svi su u šoku kako je to moglo da se desi. Zaista, kako je moglo da se desi? Kako je moglo da se desi da taj otac uopšte dobije dozvolu da nasamo viđa dete iako je samo nedelju dana ranije osuđen za porodično nasilje, iako je na sudu bez sumnje dokazano da već pet godina na najbrutalniji način zlostavlja detetovu majku?
Ko bi zaista mogao da pomisli da će takav nasilnik, koji je na najgori način maltretirao majku, preći na njihovu kćerku?
On koji je godinama ograničavao ženi gde će da ide, koga će da viđa, šta će da čita, on koji je ženi za svako kršenje pravila koje joj je on „propisao“ dodeljivao šamar, on koji joj je otvoreno pretio da će da je zakolje….
Ko bi zaista mogao da pomisli da takav čovek može da ubije? Gde takvo nešto da se desi?
Pa desilo se, gospodo. I ne samo sada, već i jednog julskog dana 2017. u beogradskom naselju Rakovica.
Tada je jedan drugi nasilnik pred Centrom za socijalni rad ubio ženu i četvorogodišnje dete. Ženu kojoj je naređeno da dovede dete da ga otac vidi, iako je ona molila da je ne prisiljavaju na to, jer nasilnik otvoreno preti i njoj i detetu.
Zaboravili ste. Gurnuli ste u neku zaturenu fioku sećanja ovaj slučaj iz Rakovice, kao što se svakodnevno u neke zabačene fioke po kancelarijama raznih centara za socijalni rad guraju prijave koje protiv nasilnika svih profila podnose njihove žene, majke, kćerke…
Sve su to neki „fini ljudi“ iz „dobrih kuća“ koji „malo“ izgube živce jer ih svojim „zvocanjem“ iznerviraju „netaktične“ žene.
Pa puknu i udave vlastito dete ili u njega saspu šaržer metaka.
Tada se svi iznenade kako se to uopšte desilo. Centri za socijalni rad povedu istragu, koja će, na kraju, da završi u nekoj fioci.
Ministarstvo se brže-bolje oglasi da objasni da, prema tamo nekom paragrafu, nije nadležno u ovakvim slučajevima.
Da, to je ono isto ministarstvo koje se svako malo oglašava da prekori žene da kasno rađaju, da ne rađaju dovoljno i da ćemo kao narod zbog njihove sebičnosti da izumremo. To je isto ono ministarstvo koje se ne oglašava kad po rijaliti programima na nacionalnim televizijama buja nasilje prema ženama i šamari lete kao „dobar dan“. Isto ministarstvo koje ćuti kada se osuđenim silovateljima daje medijski prostor.
Trogodišnju devojčicu iz Vršca ubila je svojim nečinjenjem ova država, njeni centri za socijalni rad, razni sekretarijati i ministarstva i njihove fioke prepune prijava protiv nekih finih ljudi koji slučajno ponekad izgube živce.
Ubilo je ćutanje društva, koje se uvek ispočetka zapanji kada se dogodi nasilje i začuđeno se upita: „Kako je to moglo da se desi?“