5
Nije vreme za viceve, ali za moj današnji komentar važno je podsetiti na jedan, prilično star i veoma raširen po raznim zemljama, kulturama i religijama. Elem, bila neka poplava, čovek se popeo na vrh kuće, naiđe komšija sa čamcem, ponudi se da ga poveze na bezbedno mesto, ovaj odbije sa „neka, neka, mene će Bog spasiti“...
Posle izvesnog vremena pojaviše se spasioci, voda već do pola krova, a ovaj opet odbi, u istoj veri i nadi, istim rečima „neka, neka, mene će Bog spasiti“. Bujica narasla, utopi se nesretnik, pa kad dođe pred Boga, pomalo i ljutito reče kako ga je svevišnji izneverio, na šta je usledilo: „Pa, zar nisam dva puta poslao čamac po tebe?!“
* * *
Odavno sam u godinama kad nije pametno trčati za ženama i tramvajima, posebno ne u klompama u kojima hodam veći deo godine, još manje kad se malo duže posedi u nekoj kafani, baš kako je bilo u utorak uveče u „Herceg Novom“. Tek je počinjala sreda kad sam iz parka kod Vukovog spomenika potrčao prema stanici u Bulevaru, ne bih li stigao na „poslednju peticu“, ali papuče bile brže od mene, pa se opružih koliko sam dug po kolovozu…
Na sreću, u tom trenutku nije bilo previše vozila na toj inače veoma prometnoj saobraćajnici, iz prvih kola koja naiđoše izleteše četvorica momaka i nekako me podigoše, čak mi ponudiše da me prevezu gde treba, što sam odbio sa „neka, neka, nije mi ništa“…
Nisam, priznajem, odmah pomislio na Boga, još manje na gore prepričani vic. Tek kad sam seo u „posleponoćnu sedmicu“, onako ugruvan i izgrebanih podlaktica, setih se da sam pre nekoliko meseci isto tako ljosnuo, na trenutak i izgubio svest, kad su me napali komšijski psi u Učiteljskoj ulici. I tada sam imao sreću da se prvi automobil pojavio petnaestak sekundi kasnije, da je iz njega izašao jedan čovek, prilično krupan i jak, taman da me podigne na noge.
Bio sam uplašen, jer mi je nekoliko nedelja pre toga ugrađen novi desni kuk, ali sam ipak odbio komšijinu ponudu da me odveze do kuće, uz „neka, neka, nije mi ništa“… Sad nešto kontam, ako sledeći put padnem na nekoj saobraćajnici, pa se sve završi mnogo tragičnije, da ću možda tamo gore čuti kako sam već dva puta imao Božju pomoć, em da me ne udari neko vozilo, em da odmah naiđu dobri ljudi koji su hteli i mogli da mi pomognu…
PROČITAJTE JOŠ:
„Nama ni Bog više ne može da pomogne“, sve češće čujem od ljudi koji su odavno izgubili nadu da u zemlji Srbiji nešto može da se promeni. Čak ni velike tragedije u samo osamnaest meseci, od 3. i 4. maja prošle do 1. novembra ove godine, od Beograda preko Mladenovca do Novog Sada, čiji je zajednički imenitelj raspad sistema i potpuno odsutsvo odgovornosti, neće biti dovoljne da se kao narod, kao građani, kao roditelji, kao odgovorni pojedinci prizovemo pameti…
Slike sa protesta u Novom Sadu deluju impresivno, taman da ogromna većina pasivnih, nezainteresovanih, tastatura revolucionara i ponosnih vlasnika alibija „samo da tetki odnesem lek“ pomisli kako „može to i bez mene“.
I da ne vide da je voda već došla do grla i da je poslednji tramvaj zvani želja odavno prošao!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
