Piše Ivan Mrđen: Smeh je i dalje najbolji lek

Oko nje su njena odrasla deca, njeni prijatelji, njena majka i njen užasni partner (koga igra isto tako sjajni Džon Turturo), ali u kontaktima sa svima njima glavna junakinja nalazi sve manje radosti i utehe. Zbog toga se prijavljuje na grupnu terapiju, gde sa još dvadesetak žena slične dobi i životnog statusa čitav čas ne radi ništa drugo nego se glasno - smeje.

Po društvenim mrežama i portalima ima na desetine priloga o sličnim terapijama. Najpoznatija je “Smeh joga” koja ima pristalice širom sveta, a potiče iz indijskog grada Mumbaja, gde je doktor Madan Katarija osnovao grupe za smeh kako bi pomogao sugrađanima da se izbore protiv stresa.

Film “Gloria Bell” je rimejk višestruko nagrađivanog Lelijevog filma „Gloria“ iz 2014. godine, baš kao što je i knjiga koju vam preporučujem da je potražite na štandu “Čigoja štampe” na Sajmu knjiga (koji, by the way, traje do nedelje), već peto, ovog puta malo dopunjeno izdanje bestselera moje drage prijateljice Dušanke Stevović Gojgić “Smeh kao lek”.

* * *

Ova svojevrsna antologija duha nastala je u godinama njenog doktorskog staža u beogradskoj Hitnoj pomoći, kad je uz pomoć koleginica sa centrale (danas bi rekli “kol centra”) sakupljala plamičke veselosti i smeha u više nego stresnim situacijama, kakvi su, sami po sebi, svi ti pozivi za hitnu medicinsku pomoć, savet ili prosto razumevanje.

I njenom izdavaču, “Čigoja štampi” iz Beograda, svaka čast što je u ova vremena kad iznova osećamo prisutnost Balaševićevog stiha “ovde je osmeh događaj” prepoznao potrebu da se od svega nepovoljnog što nas okružuje branimo smehom kao najjačim ličnim oruđem, koje na efikasan način razoružava sve koji ugrožavaju naš mir i dostojanstvo.

“Naš istorijski udes bilo je teško pratiti bleskom ironije, kalamburom humora i prostodušnim smehom najviše stoga što se društvena stvarnost našla u blizini tragičnog i ružnog, pa je bilo suženo pulsiranje smehotvorstva i humora”, tako je dr Ratko Božović (1934-2023) objašnjavao okolnosti u kojima je nastala ovdašnja aforistika, kao po mnogo čemu specifičan vid književnog stvaralaštva.

S druge strane, upravo taj citat govori o pravoj vrednosti poduhvata gospođe Gojgić, jer blesak ironije, kalambur humora i prostodušni smeh pronalazi u svakodnevici običnih ljudi, najčešće neprimetnih za velike drame ili filmske priče.

Gloria Bell je naša komšinica, koja možda neće znati da opiše stanje u kome se nalazi neko zbog koga je pozvala 194 ili da tačno navede ime nekog leka, pa je prvi zadatak njenih sagovornika da ostvare neophodnu bliskost i pokažu razumevanje. To je, po mo mišljenju, glavna poruka knjige dr Dušanke Stevović Gojgić.

* * *

“Ako ste zaboravili da se smejete, družite se pod hitno sa decom. Ona će vas ponovo tome naučiti i vratiti vam osmeh na lice”, napisao je juče moj prijatelj Vladan Ćosić iz Jalovika kod Šapca, uslikavši se po hiljaditi put sa svojim unučicama.

Smeh je prevashodno oblik ostvarivanja bliskosti. Po nekim istraživanjima, čak trideset puta smo skloniji da se smejemo ukoliko smo u društvu nego kad smo sami. Ali, ni to ne možemo sa svakim, jer je smeh vidljivo izražavanje da se razumemo, a pomaže i da bi lakše isključili one koji nisu deo našeg životnog miljea.

Zato se, valjda, knjiga “Smeh kao lek” doktorke Dude, kako je najčešće zovu svi koji imaju privilegiju da je poznaju, najbolje čita u društvu, i to naglas. Probajte, nije teško…