0
Utorak, preposlednji dan jula, nešto pre 23 časa, pretposlednja stanica tramvaja ka okretnici na vrhu Ustaničke. Vreme kad pristižu pretposlednji tramvaji po dnevnom redu vožnje, oni za koje sam svojevremeno napisao da se u njima voze najpristojniji Beograđani.
Umorni zaposleni iz drugih smena, deca koja se vraćaju s treninga ili moraju da budu kod kuće pre ponoći, putnici koji žure na poslednje autobuse sa “poteza 300” (za Vinču, Grocku, Begaljicu…) u kojima će nastaviti dremku, još je rano za budale koje prave razna sranja, nervozne dreždače iz kladionica, urađene pijance i polusvet iz tzv. “noćnog života velegrada”…
* * *
Ovi potonji se uostalom i ne voze tramvajem, njihovi statusni simboli su, pored svega ostalog, lova za taksi i poveći automobil, “đip” što bi rekla jedna naša komšinica… Samo povremeno imamo susret tog finog sveta iz pretposlednjih tramvaja i polusveta iz besnih ko(bi)la, kao što je bilo preksinoć kad se ispred “petice” (garažni broj 2379) isprečila “bela lađa” novopazarske registracije, parkirana ne baš na šinama ali previše blizu njih da tramvaj ne može da prođe…
A onda ni drugi, treći, četvrti… nanizali se crveni vagoni, čekajući da iz novog supermarketa na staroj okretnici izađe bahati vozač. Nisam siguran da li postoji u zakonu ta odrednica i šta se pod tim podrazumeva, znam samo da kad na modernim pretraživačima ukucate “bahata vožnja” kreće lavina tekstova o prekoračenju brzine, nepoštovanju pune linije, vožnji u pijanom i “urađenom” stanju, ugrožavanju pešaka…
“Ja bih za ovakvo parkiranje oduzeo dozvolu”, komentariše jedan od putnika iz “petice” dok smo posmatrali kako fin svet masovno izlazi iz tramvaja i nastavlja pešice do poslednje stanice. Uglavnom ćutke, zabavljeni svojom mukom i potrebama, neki nagrnuše u pristigli autobus sa linije 309 koji staje nešto podalje od okretnice…
Pri tome baš niko, ponavljam baš niko, niti je išta rekao, niti je pogledao prema “đipu”, niti je bilo ko od mlađarije imao volju da to uslika i eventualno postavi na društvene mreže…
Kao da su znali kakav će baja da se pojavi sa ključevima u rukama u pratnji nešto mlađe ženske osobe… On u dva broja tešnjoj majici, ona u dva broja kraćoj haljinici, u kesama neko piće, ne gledaju ni oni u narod u mimohodu, niti im pada na pamet da se makar izvine tramvajdžiji…
To me podsetilo na sjajnu priču moje prijateljice Jadranke Janković Nešić od pre neke zime, negde na Banovom brdu… Rano jutro, na prilazu glavnoj saobraćajnici sa parkinga između zgrada stoji beli džip sa tamnim staklima. Motor upaljen, ali ne mrda… Nanizala se kola iza, niko ni da ablenduje a kamoli da svirne, gledaju ljudi svoja posla, nije baš preporučljivo pitati neke u takvim grdosijama zašto rade nešto što rade…
PROČITAJTE JOŠ:
Posle pet, šest minuta, a to je u rano zimsko jutro kad negde žurite već prava večnost, moja draga koleginica izađe iz svog automobila i priđe vozilu na kraju prilaza. Kuc, kuc, otvara se prozor, unutra devojka tu negde rane dvadesete, sedi na mestu vozača i – plače. Slomila, kaže, nokat dok je uključivala brisače, a tek sinoć ih uradila, kako će takva tamo gde je očekuju…
Lafica, kakvom svi znamo Jadranku, nije se osilila videvši nemoćno čeljade, što bi verovatno učinila većina strpljivih čekača u “običnim” kolima, samo joj je tiho rekla da pomeri svoj džip malo udesno da komšije prođu… Na to je usledio antologijski odgovor: “Jaoj, izvinite, nisam ni primetila da ima nekog pozadi!?”
* * *
I to je sve, dragi moji prijatelji, niti oni iz besnih kola vide nas, niti običan svet želi da ima bilo kakve veze sa njima… Nevolja je samo što kad se te paralelne stvarnosti negde sretnu, da baš ne kažem sudare, to najčešće ima teške posledice po mirne, tihe i gledam svoja posla ljude, dok ovi drugi uglavnom prolaze nekažnjeno…
Ako mi ne verujete, upitajte se šta je sa 15-godišnjom M. Đ. koju je pre nešto više od mesec dana na Voždovcu pokosila ona “pinkuša”, vozeći, bar prema prvim vestima, što pod uticajem alkohola, što pod dejstvom nečega daleko jačeg…