"U 70-im sam shvatila da imam autizam i moj život je konačno dobio smisao"

Kada je imala 39 godina, Ketlin Kafri je na sastanku Anonimnih alkoholičara videla brošuru u kojoj su predstavljeni ljudi koji su se otreznili u 70-im godinama i govorili o tome „koliko su im životi bili divni".

"To mi je dalo nadu koju sam zadržala dugo“, kaže ona. Kafri je ove godine napunila 80 godina i decenijama je trezna, ali tek sada seća mir sa sobom.

"Nešto nije u redu sa mnom"

Celog svog života, Kafri je pretpostavljala da je „loša osoba, a ne voljena osoba, ne simpatična osoba“. Njeni roditelji su se razveli kada je imala 10 godina, i kaže da je „u tom trenutku, neki glas u njoj rekao: Ništa nikada neće uspeti.“

Odrasla je u Kaliforniji. U školi je bila bistra, ali veoma stidljiva. "Čitala bih tokom odmora. Ili bih sama igrala školice“, priseća se.

Nakon fakulteta, pokušala je sa postdiplomskim studijama i mrzela ih je. Poslove je samo menjala, ali nije mogla da izgradi karijeru.

„Jednostavno nisam znala kako da se družim i radim u timu. Bila sam zaglavljena u ovom načinu razmišljanja: 'Nešto nije u redu sa mnom.' I jednostavno nisam mogla da se oslobodim toga.“

Isti obrazac se odvijao i u vezama.

„Nikada nisam uspela da pronađem vezu koja mi odgovara", kaže. "Nisu trajale ili su postale opsesivne... I bilo je veoma bolno kada su se one iznova i iznova raspadale".

„Provela sam dosta godina misleći da ličim na Čoveka slona.“

Alkohol i depresija

Kafri je počela da pije kad je prebacila 21 godinu, a postepeno je postajalo problematično. Otišla je na svoj prvi sastanak Anonimnih alkoholičara u tridesetim i  sad je„trezna 42 godine“, ali je decenijama proživljavala depresiju.

Penzionisala se zbog povreda od ponavljajućih istezanja u svojim pedesetim.

„Mora da sam provodila 10 ili 12 sati dnevno ležeći na leđima gledajući televiziju. Stalno sam mislila: 'Ne mogu ništa da uradim'.“

Autizam

Nekim članovima Kafrine šire porodice dijagnostikovan je autizam i poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću. A kada je krenula pandemija kovida, imala je „priliku da razmisli“ i počela je da istražuje na mreži neka od osećanja koja su prožimala njen život od detinjstva.

„Jednog dana, reč 'autizam' mi je zapala za oko i pronašla sam ceo ovaj svet video snimaka ljudi koji opisuju probleme koje su imali kao  deca. Nikada nisu osećali da pripadaju, nikada nisu osećali da se uklapaju, imali su velike poteškoće u sklapanju prijateljstava. I pomislila sam: 'O, Bože, ovo sam ja.'“

Kafri ne može sebi da priušti da istražuje formalnu dijagnozu, ali sada se identifikuje kao autistična. Razumevanje sebe je bilo transformativno.

„Bilo je neverovatno olakšanje saznati da je ono što sam uvek pretpostavljala da sam loša osoba jednostavno to što nisam razumela način na koji da se odnosim prema ljudima.“

"Tiho srećna"

Kafri živi u kampu za starije građane u Santa Rosi u Kaliforniji, gde postoji aktivna društvena zajednica. Ide na grupe za diskusiju o filozofiji i poneku zajedničku večeru, dok njen pas Petunija ima naviku da prilazi ljudima mašući repom, što, kako kaže, „mnogo pomaže“ u interakcijama.

„Sada sam manje-više tiho srećna većinu vremena“, kaže Kafri za The Guardian. „Više me ne pokreće želja za novcem, određenom vezom ili priznanjem za dostignuća. Ne osećam se kao da me pokreće bilo šta osim moje želje da se osećam dobro u svom životu i da učinim najbolje što mogu za svog psa, svoju porodicu i sebe. I to mi deluje veoma mirno.“

Kada je u julu napunila 80 godina, njen brat je želeo da joj priredi zabavu. Pozvala je ljude iz grupe za filozofiju i ljude sa kojima se pozdravlja kada šeta Petuniju.

„I došlo je 60 ljudi! Celog svog života, mislila sam da ću moći da okupim najviše 10 ljudi na svojoj zabavi. Jednostavno nisam mogla da verujem. To je bilo najneverovatnije iskustvo u mom životu. Činilo se da su svi bili srećni što me vide“, kaže ona.