Srpski naučnik iz SAD razbija zavere o vakcini u paramparčad

Neurobiolog i molekularni biolog sa sedištem u SAD, Miloš Babić, radi na edukaciji ljudi od samog početka širenja koronavirusa, a sada je napisao tekst koji lepo objašnjava koji su stvarni rizici primanja vakcine.Rečnikom koji je blizak i razumljiv običnom čoveku Babić je na svom sajtu milesbabbage.com napisao tekst pod imenom "Vakcine, efekti, i nuzefekti" koji prenosimo u celosti.

Japanski eksperiment

Možda najvažnija pojedinačna vakcina u upotrebi je takozvana MMR – koja štiti od morbila, zaušaka, i rubeole istovremeno. Daje se deci, obično u periodu između prve i šeste godine života, skoro svuda u svetu. Ali ne u Japanu: ako odete tamo, dobićete dvostruko skuplju i dvostuko bolniju stvar. Dve igle, dve vakcine, M i MR, istovremeno. I to iz veoma, veoma zanimljivog razloga.Naime, krajem 1993. godine, među roditeljima u Japanu se podigla uzbuna: primećeno je da su deca koja su primila lokalno proizvedenu seriju MMR vakcina imala znatno veći broj slučajeva meningitisa nego što je očekivano. Od nekoliko stotina hiljada vakcinisane dece, troje je umrlo, a osmoro je ostalo sa teškim doživotnim posledicama; nedopustivo visoki nuzefekti, mnogo veći nego što je ikada viđeno za MMR u drugim državama sveta. U odgovor na velike proteste u javnosti, Japanska država je ukinula MMR kao obaveznu vakcinu; a roditelji su odmah prestali da je daju deci. Nivo vakcinacije je sa skoro 100% pao skoro na nulu.Prvih par godina je sve prošlo u redu. Deca iz prethodnih generacija su bila vakcinisana, i virus nije mogao efikasno da se širi. Ali kako je kroz godine nevakcinisana populacija polako rasla, tako su počele da se pojavljuju epidemije morbila. Prvo stotine, pa hiljade, pa desetine hiljada inficiranih. Onda je 2001. udarila ogromna epidemija, sa preko 265.000 zaraženih. Morbili su ozbiljna bolest: mada većina dece ima samo neprijatan osip i temperaturu, otprilike jedno dete na svakih 50-100 dobije neki od težih oblika bolesti, što može biti smrtonosno ili ostaviti invaliditet.

Ukupno, morbili su u periodu 1994-2006. u Japanu ubili preko dve hiljade dece, i ostavile preko četiri hiljade sa teškim doživotnim posledicama (pretežno gluvoća i oštećenja mozga).A onda su prestale, odjednom – zato što se neki genije u Japanskoj vladi setio kako da reši problem. Roditelji i dalje nisu hteli MMR, pošto su "svi znali" da je to opasno. Zato, prosto su proizvedene dve posebne vakcine, M i MR. Vrlo pragmatično rešenje, M+MR je očigledno potpuno drugačija stvar nego MMR. I to je rešilo problem. Narod se smirio, vakcinacija je ponovo počela. U roku od godinu dana, epidemije su prestale, i smrti među decom su pale sa više stotina godišnje nazad na nulu.Ovo je vrlo ilustrativan slučaj, jer pokazuje nekoliko različitih stvari. Pre svega, koja je cena straha i panike. Vakcina koja je ubila troje dece 1993. godine je zaista bila neprihvatljivo loša; ali odbacivanje vakcine generalno je zatim koštalo dve hiljade dečijih života tokom sledećih godina. Mada je najbolje imati dobru vakcinu, čak loša je neuporedivo bolja nego kada vakcine uopšte nema!Ali ostavljajući direktne posledice po strani, šta sa indirektnim? Japan je vrlo uređena država, i ima detaljne epidemiološke podatke iz tog perioda. Pre nego što pročitate dalje, stanite i razmislite – šta mislite šta se desilo sa zdravljem u Japanu tokom 12 godina kada je MMR, ta strašna vakcina, bila povučena iz upotrebe?Podaci su vrlo jasni. Tokom tih 12 godina, broj slučajeva autizma se duplirao. Autoimune bolesti? Nastavile su porast, kao i svuda u svetu. Druga oštećenja kod dece? Ista ili veća kao što su bila. Doslovno ništa se nije popravilo bez vakcine, ništa nije bilo bolje nego ranije. Jedino što se postiglo sa padom vakcinacije je bio gubitak hiljada dečijih života.https://youtu.be/y3-6jnbfsOoAli Japan je daleko, a ovo je se događalo pre par decenija. Pogledajte danas, u našim krajevima. Nemojte meni verovati na reč, proverite svojim očima. Vidite koliko ljudi neće da vakciniše ni sebe ni decu. Izbrojte ih. A onda svratite kod nekog defektologa, i pitajte ih: da li danas ima manje autizma? Manje psiholoških i neuroloških problema? Ili više? Svratite kod reumatologa, pitajte da li ima manje ili više autoimunih bolesti? Videćete sami.Imamo manje vakcina, i manje… ničeg drugog. Ništa se nije smanjilo. A čega imamo više? Pa bila je jedna smrt od morbila u Srbiji 1997. godine. Nula smrti tokom sledećih 20 godina. Ali onda se zaukao antivakcinalni pokret, oborio kolektivni imunitet, i… dobili smo epidemiju 2017. sa stotinama ljudi koji su imali težak oblik bolesti, i petnaestoro mrtvih. Eto, uspeh. Toga nam je baš trebalo više.

"Big Pharma", pohlepa, i priče o zaradi

"Moraš da vidiš kakvo imaju super organsko povrće,” reče mi kolega o novoj prirodnoj farmi koja je otvorila tezgu na lokalnoj pijaci (“farmer’s market” ovde u Americi)."Tako im je dobar i prirodan beli luk, možeš da ga namirišeš deset metara od tezge".Otišao sam tamo, i stvarno, na deset metara sam mogao da namirišem malation, opasni i otrovni pesticid koji miriše slično belom luku. Kada su im konačno nekoliko meseci kasnije zatvorili tezgu, mnogo ljudi se žalilo što je eto nestao tako dobar izvor “prirodne” hrane.U priči o vakcinama, neprestano se pominje kako njih prave “farmaceutske korporacije” i da je “njihov jedini motiv zarada.” I to je tačno. Isto kao što poljuprivredniku na pijaci nije motiv da vas nahrani, već da proda ono što je uzgojio. Frizeru nije motiv da vi imate lepu frizuru, niti zubaru da vi imate zdrave zube: njima je motiv da zarade platu, što postižu tako što vas šišaju ili što vam popravljaju zube. Profit je sveprisutan motivator; i jednako je neizbežan koliko je opasan.U idealnom slučaju, dobićete na pijaci zdravu hranu, od frizera dobru frizuru, od zubara dobru popravku zuba. A od farmaceutskih korporacija, dobar lek. No, na to se ne može računati. Svako ko ima profit, ima i motivaciju da taj profit poveća. I povremeno, neko će podleći tom iskušenju. Zbog toga, ne veruje se nikome na reč, već se proverava. Frizeri imaju sanitarne inspekcije, tehnolozi ispituju kvalitet hrane i prisustvo pesticida pre nego što produkt dođe u prodavnice, zubari imaju licensuru, a farmaceutske kompanije su pod uvodom velikih državnih institucija za javno zdravlje.

Zašto mislite da “Big Pharma” troši tolike milijarde dolara na studije i testove? Da ne moraju, one bi samo rekle da je sve to provereno, i udarile bi reklame. Ne bi uopšte skupljale tako mukotrpno podatke. Trenutno, devet od deset lekova koji uđu u razvoj propadnu; ne budu dovoljno dobri, ili imaju suviše nuzefekata. Nikada ne izađu na tržište, često nakon što su stotine miliona ili milijarde dolara potrošene na razvoj. Svakih par decenija, desi se da se neki lek provuče kroz razvoj, ali onda bude povučen nakon što je došao na tržište. Ovo u nekim slučajevima znači da desetine milijardi dolara “ispare” preko noći (npr. Vioxx, lek protiv atritisa, koji je povučen zato što izaziva srčane udare).Sve se ovo događa zato što rad tih korporacija nadgledaju službe za javno zdravlje, kojima je ovo takođe direktan profitni interes. Državni sistemi za zdravstvo moraju da plate za te lekove, i pre nego što odvoje novac, moraju da odluče da li lek vredi para. Te odluke donose ljudi koji dobijaju platu upravo za preispitivanje i odbacivanje nedokazanih ili loših lekova. Ako neki lek “povećava profite” farmaceutskim kompanijama tako što ljude čini bolesnim, taj lek istovremeno “smanjuje profite” državi koja em gubi prihode od poreza kada ljudi ne mogu da rade, em mora da plati za lečenje.

Ali povrh toga, čak i ljudi koji rade u farmaceutskim kompanijama, šta mislite – da oni tek tako truju ljude za novac? Koliko bi vama trebalo neko da plati da trujete svoju porodicu, komšije, prijatelje? Pa i same sebe? Zapitajte se to, pa pogledajte oko sebe koliko vidite naučnika-milionera. Gde su sve te silne pare koje “oni” plaćaju “lekarima” da eto “truju narod?”Malverzacija i korupcije uvek ima, ali sistemske nisu česte, ne u funkcionalnim državama. Kada Američka FDA ili Evropska EMA potvrde neki lek, radi se o procesu koga je jako teško zavarati, pogotovo u zadnjih četrdeset godina. Čak i kada se nešto provuče kroz pukotine, tu se radi o lekovima koji nisu bolji od prethodnih, ili o besmislenim patentima koji daju veći profit i povećavaju cenu leka; nikome nije uspelo da prošunja nešto što je zapravo opasno po zdravlje.Vakcine se testiraju doslovno decenijama. HPV vakcina je izašla na tržište nakon dve decenije razvoja i više stotina studija, na primer. A sve vakcine, bez obzira koliko stare, se prate na više nivoa nakon toga, kroz decenije. Svaka pojedinačna proizvodna parcela svake vakcine dobija broj, i prolazi posebnu proveru kvaliteta da bi dobila dozvolu za prodaju. Stalno se rade nove studije, i stalno se gleda da li ima nekog efekta koji je ranije propušten.

Što nas dovodi do jednog tužnog paradoksa. Internet je prepun ljudi koji misle da se bore protiv “farmakomafije” tako što se bore protiv vakcina. U stvarnosti, zarada farmaceustkih kompanija je mnogo veća kod tretmana bolesti, nego kod vakcina. Prosečna zarada na vakcinama je manja od jednog evra po dozi, i sve vakcine ukupno predstavljaju samo mali delić zarade farmaceutske industrije.Povrh toga, gorepomenuti naučnici, lekari, radnici u javnom zdravlju? Kada dotični moraju da ulaze u borbu sa antivakcionistima na internetu, to direktno smanjuje količinu energije i vremena koja ostaje za nadgledanje i ograničavanje dometa farmaceutskih malverzacija. Ja i kolege imamo svoju teoriju zavere (onako polu-ozbiljno) – da baš farmaceutska industrija u stvari potajno finansira antivaksere.No, zezanje na stranu, nije im potreban spoljni finansijer. Antivakcioni pokret zarađuje preko milijardu dolara godišnje – što kroz prodaju raznih preparata i tretmana, što prosto kroz oglase na sajtovima na kojima objavljuju tekstove i video zapise. Slično mnogim drugim takvim shemama, proizvođači sadržaja (oni koji pišu tekstove i argumente) računaju na armiju naivnih pratilaca koji njihove priče i snimke šire po internetu – šireći strah i bes, dovodeći više ljudi do njihovih priča, i time uvećavajući njihove profite. Mnogi od njih (npr. Joseph Mercola, ili Mike Adams) su postali multimilioneri na tim osnovama.https://youtu.be/7hdlogIKAq4

Koji su stvarni rizici vakcinacije?

Da ponovo upotrebim korisnu metaforu: ako vi sada pošaljete e-mail deset miliona ljudi, šta će se desiti? U toku sledeća dva meseca, u toj grupi će se desiti oko 4.000 srčanih i 4.000 moždanih udara. Takođe će tu biti preko 9.000 novih dijagnoza raka, i oko 14.000 ljudi će umreti iz raznih razloga – mnogi u roku od samo par sati nakon što vi kliknete “pošalji.” Sad, da li se sve to desilo zato što ste im vi poslali email? Ili zato što se to uvek događa kada pogledate bilo koju grupu od deset miliona?Zamenite sada e-mail sa vakcinom. Dajte deset miliona doza vakcine, i šta vidite? Potpuno isto, samo što sada oni koji umru ili obole to pripišu vakcini. Što se onda prijavljuje i ide na sudove, zbog čega su razne države morale da razviju specijalizovane programe za praćenje posledica vakcinacije. Američki sistem (VAERS/VICP) je posebno detaljan, i omogućava da se kroz decenije prati broj problema koji su uzrokovani vakcinama.Rezultat je jasan: na svakih milion datih doza, u proseku preko svih vakcina, ima oko 1.2 slučajeva težih nuzefekata sa dugotrajnim posledicama.

Daleko najčešća vrsta ovakvog teškog nuzefekta, preko polovina ukupnog broja, je povreda ramenog zgloba. Naime, ako vam se injekcija da na pogrešno mesto, previsoko na ramenu, moguće je da igla uđe u sam zglob ramena. Pošto je vakcina napravljena da aktivira imuni sistem, to onda izaziva zapaljenje i oštećenje zgloba. Tetanus vakcine, koje se daju mnogo češće od drugih (zato što se obnavljaju na svakih 10 godina, i zato što se daju nakon mnogih uboda ili posekotina) zbog ovoga imaju najveći broj ozbiljnh problema, oko 13 slučajeva na milion doza. Skoro sve zbog ovog problema sa ramenom.Sledeća najčešća teška posledica vakcinacije je nesvestica. Ljudi se onesveste kada ih ubodu iglom, padnu, povrede se, tuže, dobiju odštetu. Nije šala – ovo je jedan od češćih negativnih nuzefekata vakcine.Zatim, posle toga, alergijska reakcija na vakcinu: retka, ali događa se. Konačno, u izrazito retkim slučajevima (manja šansa nego da čoveka ubije grom), vakcina može da proizvede izuzetno snažnu reakciju, sa toliko visokom temperaturom da dođe do oštećenja mozga; ovakvi nuzefekti se javljaju jednom u više desetina miliona doza vakcine (ako vakcinišete celu Srbiju, očekivali bi ste manje od jednog takvog slučaja).Radi poređenja sa ovim, svaki put kada prelazite ulicu, vi imate veći rizik smrti i povrede. Doslovno: veća je šansa da se pogine na putu do ambulante, nego zbog posledica vakcinacije.

Koje su stvarne prednosti vakcinacije?

U jednom od poslednjih dužih razgovora sa mojom sada pokojnom bakom, pokrenuo se razgovor i o vakcinaciji. Njoj je to bilo neshvatljivo: ona se sećala svoje mladosti, kada je svakih par godina poneko u selu umirao od tetanusa; što je jeziva i teška smrt. Danas, kada je ogromna većina ljudi vakcinisana, ove bolesti su skoro zaboravljene. I došli smo do današnje situacije u kojoj mnogi ljudi smatraju da je rizik virusa manji nego rizik vakcinacije. Na kraju krajeva, oni ne znaju nikoga ko ima posledice od virusa – zašto bi se brinuli?Uzmimo ovde za primer jedan baš “dečiji” virus, možda i najmanje ozbiljan od svih protiv kojih se daju vakcine: varičele, ovčije boginje. Kod inficirane dece, dolazi do osipa, temperature, svraba, i većina dece se provuče sa samo par malih ožiljaka koji ostanu iza plikova. Na prvi pogled, ništa strašno.Ali, varičela u stvari ostavlja oštećenja na krvnim sudovima unutar tela; i povećava kasniju verovatnoću moždanih udara. Ako zarazi trudnu ženu, nerođena beba često ostaje sa teškim neurološkim posledicama. Čak i kod obične infekcije, jedno dete od svakih 60 hiljada umre od bolesti, a jedno u svake dve hiljade ostane sa većim posledicama. Najveći problem je encefalitis, zapaljenje mozga, koje se događa otprilike jednom na svakih pet hiljada slučajeva bolesti.https://youtu.be/eOHwaEzIHD0Nakon bolesti, virus nije uništen. On se sakrije u krajevima nervnih ćelija u koži, i tu čeka priliku. Ako kasnije u životu opadne imuni sistem, virus ponovo postaje aktivan u vidu bolesti herpes zoster (takođe u narodu zvana šindra) – jako bolnog osipa koji može izazvati slepilo ako se proširi do očiju. I povrh svega ovoga, dok se vakcinacija može tempirati tako da se uradi kada to odgovara detetu i roditeljima, infekcija ne može; ako dete ne zakači virus u detinjstvu, može da ga dobije kasnije, a infekcija kod odraslih ljudi je mnogo ozbiljnija sa mnogo većim problemima i posledicama.Drugim rečima, čak i za relativno “slab” virus, rizici su stotinama puta veći nego rizik vakcinacije. Za opasnije viruse, ovaj balans je još gori. Pomenuti morbili, male boginje, koji su odneli živote hiljadama dece u Japanu, ostavljaju sekundarne posledice čak i kod dece koja prođu sa blagim oblicima. Naime, ovaj virus “briše pamćenje” imunog sistema, i čini dete ponovo osetljivim na prethodne viruse koje je preležalo. Jadno dete onda mora ponovo da gradi imunitet na sve rinoviruse, koronaviruse, i druge boleštine sa kojima se već prethodno borilo.

Balans rizika

Svaki put kada napišem neki ovakav tekst, uvek se javi grupa ljudi čiji stav se svodi na “možeš ti da pričaš šta hoćeš, nikada ti neću verovati.” Ovi ljudi misle za sebe da su jako oprezni i jako mudri, dok u stvari predstavljaju grupu koja sebe i svoju decu izlažu većim problemima i većim rizicima, prosto zato što su pobrkali ubeđenje sa znanjem. Ali oni imaju izbor kao i svi drugi. Samo treba biti jasan koji je taj izbor, i to možemo oslikati na još jednom primeru.U studijama iz zadnje decenije, u Americi, negde između 80 i 90% svih vozača uvek vezuje pojas u kolima. Istovremeno, 60% svih smrti u saobraćajnim nesrećama čine ljudi koji nisu imali vezan pojas. Dakle, ta jedna desetina vozača koji neće pojas čini više od polovine ukupnih smrti. Pojasevi su jedna od najjednostavnijih i najefektivnijih mera kojima čovek može sebe da zaštiti od rizika saobraćajne nesreće.Ali pojasevi nisu bez mana. Svake godine bude po nekoliko slučajeva u kojima automobili upadnu u reke ili jezera, i ljudi se udave jer ne mogu da se iskobeljaju iz pojasa na vreme. No, i pored činjenice da pojas može da bude i štetan, izbor je jasan. Odbiti pojas znači da se čovek boji jako retkog problema, i da se namerno izlaže stotinama puta većem riziku.Ista logika važi i za vakcine. Mali rizik nuzefekata vakcine, ili veliki rizik virusa? Poverenje stručnjacima, naučnicima, institutima za javno zdravlje – ili nadrilekarima sa YouTube i Facebooka? Svako može da bira sam za sebe.***Bonus video:https://youtu.be/9I8PisIkJ8sPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram