Samo sam prošla kroz najveću favelu u Africi, a užase svakodnevice njenih stanovnika nema šanse da zaboravim

Najrobi je lep grad kad ga gledaš s vrha Kenijata centra (Kenyatta International Conference Centre), 32-spratnice koja nosi ime po prvom predsedniku Kenije. Najrobi u svojim okvirima čak ima veliki zeleni nacionalni park poznat po crnim nosorozima, a jedna od glavnih atrakcija je Centar za žirafe; ima i reku koja teče kroz grad i sjajan Nacionalni muzej Kenije. Na Vikipediji vidim da se “popularno naziva Zelenim gradom na Suncu”. Međutim, baš na vrhu te zgrade s koje je najlepši vidik na grad, vodič će ti tačno objasniti do kojih granica kao turista možeš bezbedno da se krećeš, a u koje ulice nije pametno zalaziti. U tom kontekstu, čuvena Kibera je veliko “ne”.

Ali, naravno da sam iskoristila priliku da se provozam glavnom ulicom najveće favele u Africi.

U pitanju je jedno od najpoznatijih neformalnih naselja, koje je često predmet medijske pažnje zbog ekstremnog siromaštva i uslova života kakve je kod nas teško i zamisliti, ali istovremeno se često ističe i zbog otpornosti, zajedništva i kreativnosti svojih stanovnika. Kibera je sistem za sebe, tu ne zalazi ni policija, ni boda-boda vozači koji te na motoru za male pare voze kroz grad.

Prostire se na oko 2,5 kvadratna kilometra, a tamo zvanično živi oko 500.000 ljudi. Nezvanično, možda i preko milion, budući da većina stanovnika nema nikakve dokumente, praktično ne postoje u sistemu. Žive u minijaturnim “kućicama” od kartona, drveta, lima, koje sve deluju kao da će se srušiti kako dune vetar, ali zato su tako zbijene da s visine izgleda kao nepregledna gomila razbacanih papirića.

Mi smo kolima išli kroz glavnu ulicu, u kojoj se dešava život. Tu su nanizane radnjice, frizerski saloni, radionice, pa i barovi… Gomile smeća su na svakom ćošku, nekad je teško proceniti da li je uopšte gomila smeća ili prodavnica. Deca se igraju po ulici, neki ljudi deluju zaokupljeni svakodnevnim obavezama, većina ih "bleji" ili samo stoje na ulici i razgovaraju...

Gužva je, mada, uostalom, kao i u svakom kraju Najrobija koji sam uspela da vidim na ovom putovanju. Isto je prašnjavo i isto te popreko gledaju.

Međutim, s detaljima koje sam dobijala tokom te vožnje sve je jasnije bilo da je Kibera ipak strašniji deo grada.

Nema vode, struje, kanalizacije. Vodič je ispričao da 95 odsto nema čak ni WC u tim minijaturnim prostorijama u kojima mnogi spavaju na goloj zemlji prekrivenoj najlonom, zbog velike vlage i jakih kiša. On je i ulazio. Navodno, postoje "privatni toaleti” koje imućniji stanovnici ovog čudnog naselja otvaraju na hiljadu kuća, pa naplaćuju komšiluku obavljanje nužde i tuširanje s vremena na vreme. Ali, retko se to koristi s obzirom na ekstremno siromaštvo koje vlada.

Stanarinu ljudi plaćaju po 15-20 dolara mesečno, a nekad jedva i za to zarade – vodič je za primer uzeo čoveka koji je upravo prolazio pored nas s kolicima punim požutelih balona vode. Kaže, on tako po ceo dan raznosi vodu po naselju, uzbrdo-nizbrdo, za oko dolar-dva dnevno. Ima, doduše, i onih koji rade u gradu, pa zarađuju i 100-150 dolara, ali im se više isplati da žive tu (inače, po Keniji su cene manje-više kao kod nas).

A u takvoj bedi, užasno je nebezbedno. Cveta kriminal, stopa silovanja je ogromna, svakog vikenda bude više žrtava jeftine droge, a policija i ne reaguje. Zdravstvena situacija je kritična, bolesti poput malarije, tuberkuloze i HIV/AIDS-a su česte, mnogo je i dijabetičara i ljudi sa problemima zbog loše ishrane (meso jedu otprilike jednom godišnje), a pristup lekovima i bolnicama je ograničen. Ni deca ne idu u školu, a u proseku svaka porodica ima po petoro dece.

“Pošto je ovo veliki kancer države, Kibera je na samo 6 km od centra grada, država je pokušala da im ponudi zgrade i da besplatne stanove, s tim što su se oni uplašili da će država posle nekog vremena da im oduzme te stanove i ostavi ih na ulici, tako da su izabrali da nastave da žive ovako”, zaključio je vodič.

Ali, dodao je, kad je neka frka, kad im nešto ne štima, ekipa iz Kibere napravi takav haos da blokiraju ceo grad i isteraju svoje. Jer, nikom nije svejedno.

Još priča iz Afrike ispratite na stranici Putničarenja.