Bila sam u svetom gradu u koji svake godine hiljade ljudi dolaze da umru: Tamo teče crna reka, lomače gore non-stop, a susret s jednim čovekom neću zaboraviti

Intenzivniji je od svega što sam prethodno videla. Kažu da je Varanasi duhovno srce Indije, najsvetiji od sedam svetih gradova u hinduizmu, te da svake godine na hiljade vernika sa svih strana dolaze baš tu da provedu svoje poslednje dane na Zemlji.

Varanasi je grad Šive, poslednjeg od hinduističkog svetog trojstva, boga uništenja, razaranja, a tokom celog putovanja kroz Indiju učili smo da uništenje nije nužno loše - prethodi stvaranju nečeg novog. U tom kontekstu počneš drugačije da posmatraš i život i smrt… Međutim apsolutno ništa ne može da te pripremi za prizore i energiju koja te obuzme u Varanasiju.

“Ovo je kao turistička poseta paklu”, procenio je drugar iz grupe dok smo iz hotela hodali do centra po prašnjavom putu oko kojeg su ležali ljudi, zajedno sa životinjama. Nisu prosili, nisu meditirali, nisu obraćali pažnju na nas, samo su postojali u tom oblaku prašine i mirisu na koji nikako nisam uspevala da se naviknem, mada se u Indiji vremenom navikneš na svašta što je u našem delu sveta nepojmljivo.

Tad sam ga samo prekorno pogledala, ali i ja sam imala neki grč u stomaku, posebno nakon priča da tamo “spaljuju leševe nasred ulice”, “mrtvi leže po putu, svi ih preskaču”... Takve stvari možeš da čuješ o Varanasiju od Evropljana koji nikad nisu bili tamo. Ispostaviće se da je sve mnogo kompleksnije.

Ne, ne spaljuju tela na ulicama, već na posebnim mestima i uz mnogo poštovanja, držeći se pritom strogih pravila i verujući da na taj način obezbeđuju konačno oslobođenje duše. Tek delić te atmosfere mogli smo da osetimo te prve večeri, kad smo imali dogovoreno posmatranje ceremonije iz čamca.

Voda Gange crna kao nafta, a u njoj zlato

Sećam se da mi je tad glavni utisak bila Ganga – od posete Indiji o njoj govorim u ženskom rodu, jer se ova reka tamo obožava kao boginja, kao "majka reka" koju smo pratili gotovo od izvorišta. U Varanasiju me je dočekala skoro crna, presijavala se poput nafte, dok sam u nju spuštala korpicu sa cvećem i svećom koju sam kupila od lokalnih devojčica. Mnogo njih je već plovilo rekom, zajedno sa cvećem, hranom i đubretom.

Sećam se i da sam pomislila kako je dobro što sam u Gangu uronila još u Rišikešu, gde je voda tirkizna i ledena (tek posle sam, doduše, čula da mnogi idu baš u Rišikeš kako bi tamo u reku prosuli pepeo svojih voljenih). Po verovanju, kupanje u Gangi oslobađa te i sopstvenih i grehova predaka, ali ne znam kakav bi me greh naveo da u tu reku uđem u Varanasiju. Ljudi tamo, s druge strane, ne samo da su se kupali, već su i pili tu vodu. Toliko je sveta.

Manikarnika Ghat i Dashashvamedh Ghat

Prošli smo Manikarnika Ghat, glavno mesto gde se tela kremiraju da bi dobila “mokšu” – oslobođenje iz večnog kruga, ciklusa rađanja i umiranja, ovozemaljske patnje i ograničenosti. Lomače tu gore non-stop.

Gatovi su prilazi reci gde se vernici kupaju u svetoj vodi i gde se obavljaju rituali, a negde sam pročitala da ih u Varanasiju ima više od 80. Navodno je na ovom plamen koji se ne gasi već više od 200 godina. Iskreno, ja sam te večeri videla samo crni dim koji kulja ka nama, a kako je ženama pristup zabranjen, to je bilo i najbliže što sam mu prišla.

Dashashvamedh Ghat, do kojeg smo plovili, a uskoro ću ga videti i s druge strane, najživopisniji je, najšareniji, sav šljašti. Ovde se svake večeri tačno od 19 sati održavaju spektakularne ceremonije u slavu Šive, Gange, Sunca, Univerzuma, a ovog puta bila je posvećena Ganešu, bogu mudrosti, znanja i uspeha, s glavom slona.

Hiljade i hiljade ljudi svečano obučenih preplavile su gat, a na desetine čamaca usidrilo se pred njim. Među njima je bio i naš i nismo samo mi turisti bili na njemu, bukvalno je bilo ljudi koliko može da stane, a da ne potone.

Nije bilo ni mračno, ni teško, ali jeste bio doživljaj od kojeg sam zanemela, iako sam pre toga ispratila mnogo ceremonija u drugim indijskim gradovima. Nijedna nije bila blizu po broju ljudi koji su je pratili, a ni po atmosferi koju pravi muzika i “ples” sveštenika s plamenom u takvoj masi, uz takvu reku...

Tradicija ispraćaja pokojnika

Te večeri na Gangi pažnju su mi privukli i klinci u čamcima od plastičnog otpada, koji kako sam razumela traže zlato po reci, jer navodno bogataši na samrti čak gutaju zlato kako bi ga podarili Gangi.

Bogataši se spaljuju na sandalovini, najskuplja je – to sam isto čula od Raula, koji drži hotel u kojem smo bili smešteni.

Ispričao mi je kako mu je nedavno otac preminuo i žalio se kako je sad velika tema novi “trend” kremacije u pećima koja je mnogo jeftinija i “bude gotovo za pet minuta”. Na tradicionalan način, to traje sedam do devet sati. Prisustvuju samo muški članovi porodice i sveštenik. Oni ostaju tu do samog kraja, kako mračni vračevi ne bi došli i ukrali dušu pokojnika. Zanimljivo mi je bilo i da je običaj kod viših slojeva da muški članovi najuže porodice obrije glavu ostavljajući samo “perčin” na temenu.

Sledećeg dana sam lutajući ulicama Varanasija zapela u gužvi i videla kako se povorka kreće ka gatu noseći pokojnika prekrivenog belom tkaninom i cvećem.

Nisam krenula za njima, znala sam da bi me vratili, ali ne znam kako sam uspela da kao turistkinja obiđem Vishalakshi hram, gde mi takođe nije bilo dozvoljeno da uđem, kako mi je objasnio čovek koji me je ubrzo ispratio.

Zapravo, nisam baš ni bila sigurna gde ulazim, pratila sam žene. Hram je po legendi izgrađen gde su pale minđuše boginje Sati, prve Šivine žene, a ja sam ih zamišljala u obliku suza. Zato što se, po Raulovim rečima, sad tamo okupljaju žene koje su volele pokojnika, a ne mogu da  prisustvuju njegovom ispraćaju.

Inače, Varanasi je pun hramova - Zlatni hram posvećen Šivi (Shri Kashi Vishwanath Temple) je simbol i sija sa svake fotografije, međutim i na svakom ćošku nailaziš na neki mali hram (ima ih skoro 3.000).

Susret s naga babama

Te večeri, ponovo sam završila na Dashashvamedh Ghatu i to u društvu naga baba.

Naga babe (ili Naga Sadhus) su askete, sledbenici Šive, koji se smatraju živim svecima. Potpuno se odriču svega materijalnog, priča se da žive u pećinama, u planinama, i imaju retke kontakte sa svetom. "Naga baba" u bukvalnom prevodu znači "goli jogi" - pojavljuju se potpuno goli, tela premazanih svetim pepelom i sa dugim dredovima, zadivljujućih fizičkih sposobnosti. Dosta sam slušala o njima, ali prvi put sam ih srela u Varanasiju.

Stigla sam prerano za ceremoniju, a njih trojica su sedeli na drvenoj konstrukciji, goli, beli od pepela, sa dugim dredovima ukrašenim Šivinim suzama (rudrakša) i vencima žutog cveća.

Zaintrigirana, prišla sam im da ostavim koji novčić. Dobila sam "blagoslov", a onda me je najstariji, sedi jogi koji mi se predstavio kao Shiva Raja Giri, ponudio me čajem i mestom uz njih dok im je gomila ljudi prilazila klanjajući se. Nisam verovala koliko je bio opušten i ljubazan.

Zajedno smo pratili ceremoniju, objasnio mi je da je odatle najbolji pogled, davao mi je znak kad da obratim pažnju i šta bi trebalo da snimim, ali meni je svakako impresivniji od svega bio taj čudan razgovor koji se završio tako što me je iscrtao vibuthijem po licu i rukama i dao mi rudrakšu za zaštitu.

Na kraju mi ostavio svoj broj mobilnog (da, i ja sam bila zabezeknuta) i uputstvo gde mogu da ga nađem sledećeg dana.

Ipak, sledećeg dana me je čekao obližnji Sarnath, mesto gde je Buda držao prvi govor, s prelepim parkom, ogromnom statuom, hramom i bodi drvetom, kao i deo Varanasija koji je mnogo drugačiji, s fensi radnjama, mekdonaldsom, reklamama… Ali, to je ipak neka druga priča.