Ris, šareni tvor, mala sova: Mapa retkih životinja u Srbiji

Putovanja 17. jun. 202023:21 > 29. jun. 2020 15:32
Podeli:
retke životinje u Srbiji
Foto: Profimedia

Mnoge divlje životinje u Srbiji su toliko ugrožene da ih je prava retkost videti u prirodnom staništu. Ipak, nije nemoguće. Uz pomoć organizacije WWF, u kojoj se više od pola veka bore za harmoniju ljudi s prirodom, izdvojili smo 10 retkih zaštićenih životinjskih vrsta i mesta gde se mogu spaziti kod nas – od risa, preko mrkog medveda, do orla krstaša.

Moruna (Huso huso)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by HusoHusoFoundation (@rescuethehusouhus0foundbygnlt) on


Moruna je najkrupnija jesetarska vrsta u Dunavu, a ujedno i najveća slatkovodna riba koja je u kasnijim istorijskim periodima imala reputaciju kralja među ribama. Morune kasno dostižu polnu zrelost i mogu živeti do 100 godina. Među svim jesetarskim vrstama, koje potiču čak iz vremena dinosaurusa, moruna je jedini predator.

„Hronike iz 11. veka spominju morune kao deo važnih obroka trupa koje su marširale duž gornjeg toka Dunava u Austriji. U našim krajevima, moruna se izlovljavala zbog svoje ikre od koje se pravio kladovski kavijar, koji je bio poznat u celom svetu, a naročito među američkom elitom koja je plaćala i do 5.000 evra za kilogram kavijara“, priča Ivana Grubišić iz organizacije WWF.

Pročitajte još:

Ona kaže i da su jesetre najugroženija grupa životinja na svetu, sa samo nekoliko preostalih prirodnih staništa koja im pružaju adekvatne uslove za opstanak. Jedan od regiona u Evropi gde i dalje postoje prirodne populacije jesetri jeste donji tok reke Dunav, nizvodno od hidroelektrane „Đerdap II”, i severozapadni deo Crnog mora. Migratorni putevi jesetarskih vrsta su veoma podložni uticajima fizičkih barijera kao što su brane. Migratorni tok Dunava u Srbiji presečen je hidorelektranom Đerdap, poznatom i kao „Gvozdena kapija”, koja se nalazi na granici Srbije i Rumunije. Nakon izgradnje bran, ribe ostaju zarobljene nizvodno i pokušavaju da pronađu mesta za mrest, dok veliki deo njih ne može da završi svoj migratorni put do mrestnih područja uzvodno od brane.

„Pored brane, veliki faktori ugrožavanja ove jesetarske vrste jesu prekomerno izlovljavanje i krivolov, eksploatacija rečnih nanosa i zagađivanje vode. U Srbiji se od 2016. godine sprovodi projekat Održiva zaštita jesetri donjeg toka Dunava kroz sprečavanje krivolova i ilegalne trgovine, koji koordiniše WWF Austrija, a sprovode WWF kancelarije u Austriji, Bugarskoj, Rumuniji, Srbiji i Ukrajini, zajedno sa Upravom rezervata biosfere Delta Dunava u Rumuniji i Institutom za zoološka istraživanja u Nemačkoj“, kaže Ivana Grubišić i dodaje da je. WWF povodom Svetskog dana migratornih vrsta ribe kreirao virtuelnu izložbu o jesetrama, koju može svako besplatno da poseti.

Ris (Lynx lynx)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by BIG CATS WILDLIFE (@bigcatswildlife) on


Baš kao što je lav simbol Afrike, ris je sa svojim ušima sa čupercima dragocen simbol prirodne baštine naše regije. Ris je jako važan jer pozitivno utiče na naš celokupni ekosistem.

„Ta divna i neuhvatljiva divlja mačka zaštićena je zakonom, ali uništavanje staništa u kojima obitava i dalje je razlog za zabrinutost na mnogim područjima. Zbog male brojnosti i velike opasnosti od izumiranja ova vrsta se nalazi na IUCN Crvenoj listi“, napominje iz organizacije WWF.

Od ukupno četiri vrste risa na svetu, u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji, Severnoj Makedoniji i na Kosovu prisutna je ona najveća – evroazijski ris (Lynx, lynx). U našoj regiji živi manje od 200 jedinki, od kojih je oko 40 balkanski ris, jedina preživela grupa ove podvrste evroazijskog risa. Balkanski ris se može pronaći u istočnoj Srbiji i okolini Đerdapa.

„S obzirom na to da su samotne životinje, mužjaci i ženke uglavnom se izbegavaju, osim u kratkoj sezoni parenja, između februara i marta. U tom razdoblju ris je aktivniji tokom dana i često će se oglašavati. Skotna ženka napraviće divan brlog na nekoj prikrivenoj stenovitoj lokaciji, često u podnožju starog drveta ili ispod litica, koristeći perje, jelenju dlaku i suvu travu za ležaj. Skotnost traje oko 70 dana i krajem maja ili početkom juna okote se dva do tri mladunca“, kažu iz organizacije WWF i dodaju da je povratak risa omogućen kroz strogu zaštitu i brojne projekte, ali da je to i dalje goruća tema među onima koji zagovaraju njihov povratak u evropske šume i onima koji se tome protive.

Mrki medved (Ursus arctos)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Szymon Bartosz (@bieszczady_wildlife) on


Mrki medved je kralj evropskih šuma i među najvećim svetskim mesojedima. Divimo mu se i bojimo ga se zbog njegove veličine, snage, brzine i inteligencije. Iako je velik i snažan, taj samotnjak je i osetljiv na prodor ljudi u svoje prirodno stanište.

„Mrki medved je u Srbiji naseljen na Tari, Goliji i severozapadnoj Srbiji. Naša regija dom je stabilne populacije od 3.950 medveda dinarsko-pindske populacije, što je druga po veličini populacija u Europi“, pričaju iz organizacije WWF.

Veliki tetreb (Tetrao urogallus)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Michal Richter (@michalrichterphoto) on


Prvi put ga je na Kopaoniku zabeležio sredinom 19. veka naš poznati biolog Josif Pančić, a nakon toga je do sredine 20. veka primećen u četinarskim i mešovitim šumama na većini visokih planina Srbije.

„Veliki tetreb nekada je bio brojan i široko rasprostranjen u planinskim područjima Srbije, a sada se može pronaći na Tari, Mokroj Gori, Prokletijama. Osnovni uzroci naglog opadanja brojnosti i nestajanja sa pojedinih lokaliteta bili su intenzivna seča šuma, izgradnja šumskih saobraćajnica, veliki šumski požari, uznemiravanje i prekomeran lov.“

Veliki tetreb spada među najlepše i najpoznatije ptice naših planinskih lovišta, ne samo zbog svoje izuzetne lepote, već i zbog osobenog oglašavanja, tj. pesme i svadbenog rituala koji izvodi na pevalištima. Takođe, on je među prioritetnim vrstama koje treba intenzivno proučavati kako bi se pratilo njegovo stanje i kako bi mu se populacija zaštitila.

Tekunica (Spermophilus citellus)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Doina Nok (@doinanok) on


Tekunica je vrsta glodara koja se u Srbiji može naći na Fruškoj gori, Deliblatskoj peščari i okolini Vlasine. Ova vrsta živi pod zemljom, u mreži hodnika koje kopa sama. Tekunice mogu biti duge do 20 cm i težine od 200 do 400 grama.

Pročitajte još:

„Na nogama imaju vrlo snažne prste i duge nokte, izduženo telo i kratak rep. Jedinke ove vrste žive u porodičnim kolonijama, u dubokim podzemnim tunelima. Budući da su aktivne tokom dana, vrlo ih je lako uočiti kako se hrane ili veselo igraju na otvorenim travnatim površinama oko ulaza u tunel. Na svaki znak opasnosti oglašavaju se snažnim pištanjem, upozoravajući ostale članove porodice“, pričaju iz organizacije WWF.

Dodaje i da staništa tekunica uništava intenzivna poljoprivredna proizvodnja, ali i nestanak velikih stada stoke. Smatra se da je u poslednjih 10 godina brojnost njene populacije umanjena za više od 30 odsto globalno.

Orao krstaš (Aquila heliaca)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by christina grill (@christinagrill) on


Ova vrsta na globalnom nivou ima malu populaciju i smatra se da je u stalnom opadanju pre svega zbog gubitka staništa, smanjenja brojnosti plena i krivolova odraslih jedinki. Procenjuje se da u Evropi živi svega 1.800-2.200 gnezdećih parova. Početkom 21. veka u Srbiji je bilo svega dva do tri para na Fruškoj gori i u severnom Banatu. Taj broj je i danas kod nas kritično mali.

Danas se ova ugrožena vrsta može pronaći u severozapadnom Banatu i Specijalnom rezervatu prirode Pašnjaci velike droplje.

„Orao krstaš je zbog gubitka staništa danas najugroženija vrsta ptica u Srbiji. Neretko ih i lovci truju i ubijaju. Živi u mestima gde nema mnogo drveća, na visini ne većoj od 1.000 metara, u stepskim, šumostepskim i polupustinjskim predelima. Nekada je naseljavao široke predele Evroazije.“

Orao krstaš je simbol nacionalnog grba Srbije i deo kulturne baštine. Poreklo njegovog imena vezuje se za mesto gde su ove ptice nekada svijale gnezda.

„Naime, ovi orlovi su se često gnezdili na stoletnim hrastovima – zapisima koji su na sebi imali krst i koje je naš narod čuvao kao svetinju“, kažu iz organizacije WWF.

Mala sova (Glaucidium passerinum)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Алексей Левашкин (@aleksey_levashkin) on


Mala sova, vrapčarka ili mali ćuk je najmanja evropska sova koja se u Srbiji može pronaći na Tari. Iako je prema IUCN Crvenoj listi njihova populacia stabilna, u Srbiji ih ima jako malo.

„Ona se najaktivnije oglašava u sumrak i svitanje – mužjak peva sa vrhova drveća i vrlo predano brani teritoriju od uljeza. Glavna hrana malih sova su voluharice, miševi, rovčice i male ptice do veličine drozda. Često prave zalihe plena (u dupljama drveća, kutijama za gnežđenje) koje mogu biti presudne za preživljavanje zime. Lovi sa osmatračnica ili iz zasede.“

Mala sova je ugrožena promenama u staništu kao što su seča starih stabala, smanjenje broja detlića, odumiranje šuma usled kiselih kiša, povećanje broja šumskih sova.

Pančićev skakavac (Pyrgomorphella serbica)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Ivan Medenica (@ivan.medenica) on


Ovo je endemična i reliktna vrsta skakavca koji živi samo u četinarskim šumama na području planine Tare u zapadnoj Srbiji. Ukupna njena oblast iznosi svega oko 10 kvadratnih kilometara.

„Danas je Pančićev skakavac na Tari ugrožena vrsta zbog seče šuma i krčenja borovih panjeva koji ovoj vrsti služe za polaganje jaja. Sa pojedinih lokaliteta na Tari ovi insekti su potpuno iščezli“, pričaju iz organizacije WWF i dodaju da, kao što je u biljnom svetu Pančićeva omorika simbol Nacionalnog parka Tara, tako je u životinjskom svetu njegov simbol Pančićev skakavac.

Stepski soko (Falco cherrug)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Strathblane Falconry (@strathblane_falconry) on


Stepski soko je ugrožena vrsta koja u Srbiji naseljava Banat i Srem. Gnezdi se u gnezdima gavrana, vrana, pa čak i orlova, bilo da su napuštena ili da on sam otera vlasnika. Često se gnezdi i u kolonijama čaplji.

„Gnezdi se na tlu ili u šumi, u aprilu i maju, gde ženke ležu od tri do šest jaja na kojima sede obe ptice 28-30 dana. Mladi sokolovi gnezdo napuštaju s 40-45 dana starosti, a nakon sledećih 30-45 dana postaju nezavisni i napuštaju teritoriju“, pričaju iz organizacije WWF i ističu kako pored ptica lovi i sisare, posebno tekunice i zečeve, a plen napada u letu, vodoravnim obrušavanjem.

Šareni tvor (Vormela peregusna)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by @svenschaefer.1 on


Šareni tvor je ugrožena vrsta u Srbiji koja naseljava Pešter i istočnu Srbiju. Za ugroženu vrstu je proglašen 1996. godine i nalazi se u IUCN Crvenoj knjizi ugroženih vrsta.đ

„Ustanovljeno je da je do smanjenja ove vrste došlo usled uništavanja njegovog prirodnog staništa kao i nedovoljne količine plena“, upozoravaju iz organizacije WWF.

Kažu i da je šareni tvor najaktivniji u toku jutra ili večeri. Vid mu je slab, pa se oslanja na čulo mirisa i njuh. Samotnjaci su i vrlo agresivni prilikom susreta sa drugom jedinkom. Hrane se najčešće glodarima, ali i malim pticama i voćem, veoma su brzi i spretni, a zanimljivo je da ne puštaju tečnost neprijatnog mirisa, osim kad se brane.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

 

Komentari

Vaš komentar