Otišla sam u jednu od najpoznatijih banja Srbije i obradovala se što još nema gužve - a onda sam videla zašto

Piše: Ana Marić

Sokobanja, Soko grad, dođeš star, odeš mlad! - drevni je moto dobrodošlice za sve putnike namernike u najlepšu i najveću banju na jugu Srbije. Grle je planine Ozren i Rtanj, od Niša je udaljena oko 60 kilometara i predstavlja viševekovnu prirodnu oazu za rehabilitaciju plućnih i disajnih organa ljudi. 

U vreme Jugoslavije gradili su se radnički ugostiteljski objekti za smeštaj preko sindikata. Uspešnim ili češće neuspešnim privatizacijama većinu je načeo zub vremena i čekaju bolje dane i/ili brižljive nove nepomodarske vlasnike. 

Danas turiste u Banji prima većina privatnih hotela, apartmana/soba i nekoliko hostela. Apartmani odnosno sobe su najjeftinija opcija, hoteli su za viši srednji sloj i/ili dublji džep. Turista do sada, ove letnje sezone manjka, nema ni vaučera za penzionere još. 

Prvi su reagovali vlasnici apartmana/soba kojih ima širom banje, pa se u skromnijim ponudama sobe s kupatilom nude i za 15 evra po danu. 

Najčešći turisti su uvek bili gastarbajteri od aprila do oktobra, letnja sezona bila je od juna do septembra za turiste sa školskom decom. Klimatske promene su doprinele i da su se ti parametri promenili.

Domaćini su i u prošlosti retko primali strane turiste, tek na nekoliko dana, ove godine ih još nema. 

Sokobanja je prirodni resurs u kojem su biznismeni zaposeli i terme i bazene u akva parku. 

Dnevna ulaznica za decu je 500 dinara, za odrasle od 750 do 1400 dinara a u cenu su uračunate i ležaljke, bez dozvole da se unose jela i pića, čak ni flašica vode od spolja. Osim mnogo pešačkih staza, pored ostalih, prirodnih lepota Ripaljke, vodopada, Grudnog, Očnog, Soko grada, crkve Ognjene Marije, reke i hotela Moravice i parka Banjica, modernih turističkih ponuda za turiste nema. 

Privatnici voze kombijima poludnevne ili celodnevne izlete na Rtanj, Ozren, obližnje selo Vrmdža, i do okolnih manastira za po 1000 dinara po osobi. Ima se mnogo toga videti, vredi ići na izlete a kombiji imaju reklamu na parkingu kod pošte. Na dan polaska se precizira ruta, ne zakazuje se unapred termin. Polasci su u 9 i 15 sati svakodnevno, zavise od broja putnika i želja gde bi išli.

Neko bi rekao, još bolje, manje gužve kad nema mnogo ponude u blizini banje.

Možda i jeste, da većina prirodnih lepota banje nije prepuštena sama sebi. Čistiti taj prostor i ne praviti deponije, samo je deo brige o njemu u 21. veku. 

Povoljan je taksi od 350 dinara za svaku vožnju na teritoriji banje. Od Beograda do banje povratna autobuska karta je od oko 2000 do 3600 dinara i putuje se oko 3,5 sata sa usputnim stajalištima. Autobuska stanica u Banji ima polaske do nekoliko većih srpskih gradova gotovo svaki dan, obavezno ranije kupite karte, a ne na dan polaska. 

U centru banje je i drevni turski amam u kojem možete da se kupate uz kupljenu kartu od 1000 dinara, a i bez pristanka prihvatite, da će tu istovremeno moći da uđe svako s ulice, koji je radoznao da vidi enterijer.

U Zavodu za lečenje plućnih bolesti u delu banje Čuka, preko puta Borića, šume i parka, imate bazen sa termalnom vodom gde za 500 dinara možete da zaplivate oko jedan sat kad prethodno proverite slobodan termin koji nije zauzet za goste Zavoda. Zgrada je projektovana 80-tih godina, kao norveška lađa, arhitekta je bio, pogađate, Norvežanin. Stalno prima goste na rehabilitaciji pre svega pluća. I verovatno menadžment radi na tome, da je iz državnih jasli prebaci u privatni kapital, dakle, prelepa zgrada godinama propada i spolja i unutra. 

Borići - park ima klupe, dečje igralište, scenu za priredbe amatera i novu veliku letnju scenu gde se održavaju razne manifestacije leti. Izgrađeno je i nekoliko novih hotela u podnožju Borića, kao i restoran. 

Iznad centra banje je nacionalni park Čuka 1 i 2 odakle se prostiru pejzaži s najlepših fotografija - uživo. 

Velika je šteta što najveći broj turista odmor provede na glavnom šetalištu banje sa kafićima, fastfudovima, poslastičarnicama, radnjama sa raznim prehrambenim i drugim proizvodima. To jeste potrebno turistima ali duša Sokobanje izvesno nije tu.

Restorana ima sve više, uglavnom s južnjačkim menijem, pre svega roštilja, a cene su beogradske i nisu za svačiji džep. 

Godine prolaze, banja je od sredine oktobra do aprila gotovo pusta, samo sa svojim stanovnicima. 

A njen vazduh, prirodne lepote, lekovite trave, čajevi i med s Rtnja i okoline, atmosfera raja na zemlji, čim izađete iz učmalog uskog jezgra, darovi su koje retko koja država ima. Naša to očigledno nedovoljno poštuje.

Šta poneti za uspomenu iz Sokobanje? Suvenira ima na pretek, većina ih je kao iz ex Yu edicije, osim prirodnih eliksira i ukusnih sireva, ručnih radova kad ih na pijaci sredom ili subotom, u pazarne dane, donesu na tezgama žene koje žive u Banji ili okolini. 

Sokobanja je deo mojih letnjih odmora oko 15 godina, svake godine. I za mene nema lepše u Srbiji. Imam tu gde da boravim privatno, zato je poznajem dobrano i dolazim opet i opet, zaljubljena u njenu prostranost, noći sa zvezdama padalicama, miomirise nedirnute prirode u zabačenim puteljcima livada i proplanaka gde se čuju zrikavci, koze, ptice... Od ljudi solidno daleko i bez putokaza. Šta je priroda berićetno dala Banji je remek-delo, to što su joj žitelji i praktični koristoljubivi bogataši uzvratili je za ocenu jedva dobar 3.

Sokobanja zaslužuje od vajkada, brižljivi promišljeni strategijski tretman (ne poseljačeni i jednokratni) i stalno mudro ulaganje u infrastrukturu i sadržaje. Svako mesto, i ovu banju, pre svega čine stanovnici i ekologija. A Banjčani kao da oduvek i iz nekog inata spavaju zimski san u četiri godišnja doba.