Prilikom posete indijskom gradu Amricaru prvi na listi je obilazak "Zlatnog hrama", a kad sam već bila tamo - nisam smela da propustim "langar", zajednički obrok desetina hiljada ljudi.
„Zlatni hram“ koji blista na vodi najkarakterističnija je slika Amricara, grada na severozapadu Indije, u saveznoj državi Pendžab. Ipak, milion fotografija ne mogu da te pripreme za osećaj kad ga prvi put ugledaš još iz senke ulazne kapije.
Harmandir Sahib znači „Kuća Boga“ i najznačajnije je svetilište sikizma. Pred ulazom, kosu moraš da prekriješ maramom (ili umotaš u turban, poput Sika, što sam ja bezuspešno pokušavala da naučim), izuvaš se i bosa staješ na taj beli mermer koji, navodno, svakog dana mlekom peru. Možda mi je zbog te priče sve vreme mirisalo nekako slatkasto.
I sve je bilo neverovatno čisto, iako je bilo toliko ljudi.
I nebo je delovalo plavlje s tog belog mermera, a sunce kao da je sijalo pravo na taj Zlatni hram.
I bilo je neobično tiho za toliko ljudi, ali gledajući ih shvataš i koliko poštovanja imaju prema tom mestu. U momentu kad mi je samo malo spala marama i otkrila pramen kose, jedan stariji Sik s belom bradom i najvećim turbanom koji sam videla okićenim svim svetim predmetima, prišao je da mi skrene pažnju da „pokrijem glavu“.
Veruje se da je sveta i voda u tom bazenu oko hrama (koliko sam razumela, nekad je to bilo jezero), pa većina iskoristi priliku da se umije.
Jedno vreme sam samo sedela i posmatrala ih, mada sam, kao i obično u Indiji, više imala utisak da oni posmatraju mene. Čak i tu su mlađi prilazili da pitaju da se slikamo zajedno.
Obišla sam krug oko bazena, po instrukcijama u smeru kazaljke na satu, i već se spremala da stanem u poduži red za ulazak u hram, kad je drugar predložio da „me prvo vodi na ručak“ – ispostavilo se da je ideja bila da pronađemo gde se deli besplatna hrana.
Nije da smo nešto bili gladni ili prinuđeni da se snalazimo, nego je Zlatni hram između ostalog poznat po svojoj ogromnoj javnoj kuhinji, najvećoj na svetu, gde svakodnevno hiljade ljudi zajedno jedu. Pročitala sam da dnevno podele i preko 100.000 besplatnih obroka. Zato se kaže da u Amricaru niko na spavanje ne ide gladan.
Međutim, meni je još zanimljivija preporuka bila da je to „mesto gde i kraljevi i prosjaci jedu istu hranu“. Langar je zajednička kuhinja, gde se hrana deli sa svim posetiocima bez obzira na njihovu veru i kastu, sede zajedno muškarci i žene, bogataši i siromašni, domaćini i stranci – svi se tretiraju jednako, to je koncept.
Brzo smo našli ulaz u veliku dvoranu gde su ljudi već sedeli na podu u dugim redovima, jedni naspram drugih. Ispred smo dobili po plehani tanjir s „pregradicama“, kašiku i malu metalnu činiju. Nije teško bilo naći dva slobodna mesta, ljudi sve vreme izlaze i ulaze novi…
Sistem funkcioniše tako što svi sede u turskom sedu ili čuče, tanjiri su pred njima, a volonteri prolaze s kantama hrane i redom kutlačama sipaju iz njih – jedan ti sipa pirinač, drugi sočivo, treći vodu, četvrti deli čapati (lepinjice)…
Moram da priznam da sam prilično sumnjičavo gledala u svoj „kompletirani“ tanjir gde se već mešao pirinač u nekom vodnjikavom belom sosu i sočivo s karijem. Ali bar je sve termički obrađeno, premišljala sam se dok je moj drugar već uveliko umakao čapati u sočivo i objašnjavao mi da je ovo ipak sveto mesto, sigurno će biti ok. Inače, u Indiji i gutljaj vode, pa čak i salata oprana običnom vodom može da ti napravi pakao, a ovde je bilo još i dodatnih higijenskih momenata o kojima bih verovatno mogla naširoko da razmišljam piljeći u tu zelenkasto-belu kašu da nisam uhvatila poglede žena koje su sedele naspram mene.
Prelomila sam, zahvatila kašikom i – ispostavilo se da je to jedno od najukusnijih jela koja sam probala u Indiji. Super začinjeno, taman raskuvano. Gotovo da mi je bilo žao što sam jednu kutlaču odbila, jer mi je delovalo da će mi to crvenkasto jelo biti previše ljuto.
Doduše, i da je hrana bila lošija, to bi bio obrok za pamćenje. A u ovom slučaju ostavio mi je glavni i najupečatljiviji ukus Indije.