1
Trendovi devedesetih se vraćaju - od mode preko muzike do imidža opasnih faca, čini se da klincima iz današnje perspektive sve to deluje "kul". Međutim, oni koji su odrastali devedesetih imaju još nešto da im kažu na tu temu.
„Uvek sam razmišljala kako je lako onima čija je mladost vezana za osamdesete, njima niko ne zamera na nostalgiji i što svojoj deci neumorno pričaju legende o tom zlatnom dobu. A šta ćemo mi što su nam najlepša tinejdž i mladalačka sećanja u devedesetim? Možda da budemo realni – da pričamo onu mračnu sliku o ratu nemaštini, roditeljima koji rade za 2 marke… Ali i o onome što je bilo drugačije, na svoj način lepo, jedinstveno“, kaže Jovana Ristić, koja je neka od svojih sećanja na atmosferu odrastanja u Beogradu devedesetih sabrala u romanima „Devedesete u kraju“ i „Znaš ti ko sam ja?“.
Danas je mama i volela bi da njeno dete čuje šta zapravo stoji iza tih izbledelih fotki na kojima je grupa nasmejanih tinejdžera u retro najkama i muzike uz koju se najluđe đuska.
„Ja bih volela da svom detetu, recimo, prenesem iz prve ruke prvo kako je taj period kao istorijski trenutak izgledao – gledanje vesti sa ratišta, štednja, nabavka namirnica tokom sankcija, strah od rata i da tata ne dobije poziv na ratište… Jer istorija nisu godine i imena. Ne bih ni svoje dete o tome lagala, jer o životu treba reći istinu. Neke današnje generacije idealizuju to vreme, modu, muziku. Ja bih pre svega da tim našim klincima pokažemo kako je život u tim i takvim devedesetim bio težak, i da je u begu iz tog mraka nastala neka energija koja je stvarala muziku punu vedrine, zaljubljivanja, ritmove koji pozivaju na đuskanje, pobunu u pionirskim numerama repa i hip-hopa. Uostalom, ja sam to sve i pokušala da predstavim baš tako u svojoj knjizi. Kako jesu bile moderne ribok i najke, metalni kaiševi, riplej farmerke, ali kako su roditelji morali da se zadužuju i krvavo zarade sve to za nas, a mnogi nisu mogli da priušte“, ističe Jovana.
Smatra da su, čak i one negativne, strašne priče iz tog perioda vremenom dobile neki drugačiji ton.
Pročitajte još:
„Bolje bi bilo da i mi i naša deca nikad nismo slušali o strašnim smrtima mladića koji su hteli da budu heroji ulice devedesetih, i o tome kako su njihove porodice podnele takvu tragediju. Ali znamo, o tome se stalno priča, najčešće pogrešno. Mi smo bili klinci, ali, u ime svoje generacije priznajem da smo se ložili na pogrešne idole, da smo više želeli da budemo face u kraju nego dobri đaci (dobro, ja sam bila štreberka..), i da su mnogi krenuli pogrešnim putem. Volela bih da nove generacije uče na našim greškama, da koriguju sistem vrednosti koji je tada iskrivljen i nije se više nikad vratio u normalu. A ako malo slušaju našu muziku iz devedesetih i nose najke (malo mi I drago), to je okej, dok ne izmisle nešto svoje – bolje“, zaključuje Jovana.
***
Bonus video: Madona
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
