0
Vajar i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti, Mrđan Bajić pre dve godine pao je u dvonedeljnu komu usled zaraze koronavirusom, i to baš u periodu kada se, kako on kaže, u javnom polju još uvek o kovidu govorilo kao o najsmešnijem virusu. Kako je sve to izgledalo i čega se sve seća iz tog perioda podelio je za Nova.rs.
Kad sam upoznala profesora Mrđana, iz njega je prosto zračila neka mudrost, i to ne samo zbog godina, nego je delovao baš kao čovek koji je prošao svašta u životu. Kasnije sam saznala za njegovo iskustvo i da je bio u komi, te bih svaki put kada čujem nešto novo o nekom slučaju koronavirusa, pomislila na njega. I, evo, skoro godinu dana kasnije od našeg upoznavanja odvažila sam se da ga pitam da ispriča malo više o tome, i uprkos situaciji koja se odvija u svetu, profesor je odvojio vremena, iako pomalo nerado, da se vrati dve godine unazad i sa nama podeli svoje iskustvo.
„Ja sam se zarazio pre tačno dve godine, sasvim na samom početku pandemije, kada se zapravo ništa nije znalo dovoljno, odnosno kada se u javnom polju još uvek o kovidu govorilo kao o najsmešnijem virusu. Svi smo tada još uvek hodali nezaštićeni maskama i tih nekoliko dana imao sam zaista intenzivne susrete sa studentima i kolegama, koji su tokom raspusta posvuda putovali, i sa grupom pristiglih gostujućih studenata tako da je to mogao biti najsmešniji virus indijskog, francuskog, italijanskog, grčkog, slovenačkog, korejskog ili domaćeg porekla. Pronašao me. Potpuno atipičan, bez gubitka mirisa i ukusa, kao neki stomačni standardni virus, bez ikakvog kašlja ili bilo kakvih respiratornoih problema na početku. Svejedno od prvog trenutka bio sam u samoizolaciji, ali ipak i u čestim telefonskim konsultacijama sa lekarima nije bilo, zbog atipičnosti, uverenja da se zaista radi o kovidu. Tada je bilo samo tridesetak obolelih dnevno. Posle pet, šest iscrpljujućih dana – kada sam se prvi put nakašljao – uradio sam odmah privatno kućni rengen koji je pokazao obostrano zapaljenje pluća koje se, mora biti, razvilo brzinom cunamija. Hitna pomoć je dosla na standardni poziv i osim čekanja na prijemu, na infektivnoj – sve ostalo na pulmologiji funkcionisalo je besprekorno, dobio sam kiseonik ali se sve pogoršavalo. Srećom po dobroj proceni lekara dospeo sam u poluintenzivnu gde su medicinske sestre na vreme primetile gubitak svesti, pa sam hitno intubiran u trenutku kada su pluća potpuno prestala da rade. Kažu zahvaljujući spretnom specijalizantu”, istakao je profesor Bajić.
Iako tokom trenutka padanja u komu nije bio svestan niti je znao šta se dešava, tokom te dve nedelje trajanja kome ipak je neke stvari mogao da registruje.
Kako su te dve nedelje izgledale u Vašoj glavi?
„Moja je retina neprocesuirano radila. Odnosno procesuiranje vizuelnih podataka kombinovalo se sa različitim umišljajima koje su iskrivljeno sastavljali podatke ali na jedan logično zasnovan način. Mogao bih da vam precizno nacrtam: salu u kojoj sam boravio isključivo dok sam bio u komi, i sve cevi koje su mi bile ugurane do pluća, i sve aparate koji govore: piu-pi, i sve doktore i sestre u duplim odelima sa flomasterom ispisanim imenima – uz sasvim precizne ali haotično povezane razgovore i situacije koje su tim umišljajima davale strukturu, povezano čudnim ali celovitim umišljajem da sam prebačen u Sloveniju. U Trbovlje. Iz nekog nerazumljivog razloga nedostatak kiseonika je tako prepovezao ono što je retina čitala.”
Da li se sećate nečega, kakve su Vam misli prolazile kroz glavu?
„Sećate se onih razgovora Džeka Nikolsona sa barmenom u filmu ‘Isijavanje’. E tako. Struktura je smislena ali je konstrukt potpuno nemoguć. Da imam sećanje na taj period: gomila situacija za koje sada znam da su u polju zbrkane svesti iako sa intenzitetom bilo koje realne situacije. Sa stalnim nesnosnim osecanjem gušenja i panične borbe za udisaj. Danima.”
Kako je izgledao trenutak buđenja?
„Doktor mi govori: diši, sad diši, kašlji, gledam ga neprocesuirano, a onda ili malo kasnije svest ovladava pogledom i zaista ga vidim i on mi kaže: ‘Danas je godišnjica bombardovanja Beograda, slavite to kao svoj drugi rođendan, pluća vam ponovo rade’ – a ja pomislim od svih mogućih metafizičkih misli: ‘kako se ovi Slovenci jos uvek sećaju kad je bilo bombardovanje Beograda, svašta’.
Da – slepljivanje realnosti i umišljaja trajalo je još par dana.”
Ipak, vremenom se sve vratilo u normalu…
„Jednom kada je taj rascep srastao sve je mentalno ok. Ili je bar takav moj uvid. Oporavak je trajao par meseci dok sam ponovo prohodao i vratio dvadesetak kila koje sam izgubio. Jedna doktorka rekla mi je: ako sledećeg dana osetite mrvicu više energije nego prezhodnog to je već dovoljno – taj mi je savet jako pomogao. Kada vidim danas u medijima doktorku koja me je lečila, dve godine kasnije, kako je još uvek u svakodnevici kakve ne želim ni da se setim, shvatam svaki put duboko i ponovo veličinu njihove požrtvovanosti. I požrtvovanost tolikih drugih koji brinu o potpusto bespomoćnima kakav sam i ja bio. Zato moramo bar da osvestimo: pored nas hodaju heroji – ne oni koji nas zavode pričama o tome šta bi mogli da urade – već oni koji svakodnevno malim gestovima zaista spasavaju.”
Čovek posle mnogo manjih životnih izazova, ne može da dođe sebi kakav je život vodio ili kako ga je uzimao zdravo za gotovo.
Kako Vam je to promenilo pogled na život i svet?
„Naravno. Na mnogo razlićitih načina. Pre svega koliko je sasvim tanka i krhka linija između pune ljudske moći i snage bivanja u svetu i nenadanog nestajanja.”
***
Bonus video: Janković, Lalić: Korona je ogolila neravnopravnosti među polovima
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
